Priča o radijaciji, uranu i tumorima
Uvreženo je mišljenje da svaka priča o radijaciji počinje sa Williamom Herschelom i nastavlja se sa Maxvelom, Rentgenom, Bekerelom i Marijom Kiri. To je onoliko tačno koliko je i tačno da Amerika nije postojala pre Kristifora Kolumba. Nesumnjiv je značaj pomenutih u ispitivanju radioaktivnosti ali je ona postojala mnogo pre njih. Namerno to napominjem iako bi trebalo biti jasno jer postoje pojedinci koji smatraju kako je radijacija nešto nastalo u laboratorijama.
Ukratko, šta je radijacija?
Ne volim da zamaram čitaoce suvim podacima. Dovoljno je pomenuti da je nama najvažnija Jonizujuća radijacija a to je ona koja je svojom energijom sposobna da utiče na elektrone iz zadnjeg sloja molekula čime se stvaraju joni.
Ti joni mogu reagovati sa prvim susednim molekulom i oštetiti strukturu ćelije. Kada se radi o običnim delovima koji su nadogradivi nije bitan efekat. Problem je kada se radi o DNA ćelije ili o mitohondrijama. Neke ćelije su podložnije negativnim efektima od drugih.
Alfa čestica se sastoji od dva protona i dva neutrona, samim tim nedostaju joj dva elektrona. Kod radioaktivnog raspada alfa čestica izleti iz jezgra brzinom koja se kreće do 13% brzine svetlosti. Moram zastati i prisetiti se jednog kolege radiologa i jedne koleginice, koja nije radiolog ali su oboje profesori. Oni ponavljaju priču kako se iz urana (uranijuma) alfa čestica katapultira i leti ponekad od Vranja do Rumunije. Prava istina je da alfa čestica ima domet 4cm. Možda na manjim kartama može da odleti od Vranja do Rumunije ali u stavnom, realnom svetu ne.
Kakva je sudbina te alfa čestice? Jedan drugi moj kolega, ne radiolog ali profesor je na TV ispričao jednu naučno fantastičnu priču. Po njemu alfa čestice padnu na travu i krave je pojedu i tako preko mleka unesu zračenje u ljude. Ili alfa čestica padne na zelenu salatu pa je ljudi pojedu i ona zrači li zrači. Bila je još jedna sci-fi priča prvopomenutog radiologa profesora kako uđe u oblak i doleti do PKB i tu je pojedu krave, svinje i ostale životinje i onda im mutiraju geni i ti mutirani geni izazovu rak kod ljudi.
Izvinjavam se, to nije naučna iako jeste fantastika. Alfa čestica za delić milisekunde preleti ta 4cm i pokupi prva dva elektrona, koji ne nedostaju nakon eksplozija. Kada ih pokupi postane stabilna čestica helijuma 2 protona, 2 neutrona i 2 elektrona i otplovi put svemira. Alfa čestica ne može probiti ni papir.
Beta čestica je ustvari elektron ili pozitron. Ima domet od čitavih 3 metra, odeća ih zaustavlja. Gama zrak je foton kratke talasne dužine. X-zraci se koriste u dijagnostičkoj radiologiji.
Radijacija može oštetiti ćeliju na više načina. Neki od njih su popravljivi, neki nisu. Organizam čoveka nije od stakla da puca pred svakim problemom. Zapravo, velika većina problema pred kojima se organizam nađe je rešiva, postoji mehanizam za njih. Tako je i sa zračenjem. U telu postoji oko 37.2 triliona ćelija. Računa se da dnevno postoji do 60.000 oštećenih ćelija.
Mnogo grešaka se javlja zbog nerazumevanja te osnovne činjenice. Ne radi se samo o zračenju već o svim procesima. Da li ste se zapitali kako organizam prepoznaje opasnu od dobre bakterije u crevima? Mislite da je to samo tako, eto ova dobra a ova loša? A bakterija ima 10 puta više nego ćelija i čine do 3% mase našeg tela. Daleko je od toga, ništa u organizmu nije samo tako. Mislite da kost zaraste samo tako nakon preloma? I to je jako komplikovan mehanizam.
Jedan od mehanizama zaštite organizma je i postupak prema uranu. Organizam se trudi da ga smesti tamo gde najmanje smeta, na površinu dugih kostiju. Tamo neće napraviti štetu. Zračenje koje produkuje nije dovoljno da izazove leukemiju zbog delovanja na koštanu srž. Nuklearne ekspozije su nas naučile da je potrebno 50 puta veće zračenje za izazivanje leukemije.
Ipak takav mehanizam ne postoji za torijum, stroncijum, polonijum... Ustvari, za torijum donekle postoji. I tu je ustavi zaplet ove priče. Veća količina torijuma će izazvati karcinome. Ako se radi o pušaču izazvaće karcinom pluća ili pankreasa ako se ne radi o pušaču, karcinom jetre. Manje količine ne deluju nepovoljno.
Da li je to istina? Naravno da nije. Zašto ako već uvaženi profesori tvrde decidirano da je tako? Uvaženi profesori previđaju činjenice. Život nije ono što se vidi ispod mikroskopa u laboratoriji. Život je skup činilaca koji utiču jedan na drugi. Kako bi alternativci rekli - holistički. To je naravno istina ali ne onako kako oni žele prikazati.
Čovek je relativno mlad na ovoj planeti. Naravno sada deluje da ja upadam u sopstvenu zamku. Ne. Priča ustvari počinje od prvih ćelija. Zračenje na Zemlji je bilo veće kada su nastajale prve ćelije. Nastale su znači u sredini u kojoj postoji zračenje, to zračenje ih nije ubilo. Sve vrste koje su prethodile čoveku su se razvijale u uslovima zračenja, tako i čovek.
Urađen je jedan značajni eksperiment. Istina na bakterijama. U podzemnoj laboratoriji je ispitan rast bakterija - ćelija u uslovima bez zračenja. Bakterije su rasle znatno sporije. One koje su bile u normalnim okolnostima su rasle normalno. Time je dokazan uticaj zračenja na rast ćelija.
Rađeni su i neki drugi eksperimenti kojima je dokazano da su najzaslužniji za grejanje kore Zemlje torijum i uran. Proračuni, na osnovu merenja, su pokazali da je energija oslobođena raspadom Urana i Torijuma do 20TW što je na našim jezicima 20 hiljada milijardi vati. Ponašanje neutrina je ključno za razumevanje procesa koji se događaju u svemiru.
Razočaram se kada shvatim koliko ustvari ljudi ne razumeju nauku a sebe predstavljaju kao neke autoritete. Nauka nema osećanja ni za politiku ni za verska opredeljenja a najmanje za nečiji povampireni šovinizam. Ne mogu važiti različiti naučni zakoni zavisno od nečijeg opredeljenja i raspoloženja.
Ne razumem ni panični strah od zračenja. Modeli i nesrećni događaji su dokazali da Zemlju ne interesuje šta ljudi misle. Nuklearna zima nije moguća a polje na kome postoji opasnost od radijacije nakon neke eksplozije je mnogo uže nego što se predpostavljalo.
Kada dodamo prirodni fon zračenja uviđamo da sve priče o tome da svaka količina zračenja ubija nisu utemeljene u istini.
Da neko ne shvati pogrešno, velike doze zračenja ubijaju, male ne. Sve je u dozi
Ti joni mogu reagovati sa prvim susednim molekulom i oštetiti strukturu ćelije. Kada se radi o običnim delovima koji su nadogradivi nije bitan efekat. Problem je kada se radi o DNA ćelije ili o mitohondrijama. Neke ćelije su podložnije negativnim efektima od drugih.
Jonizujuće zračenje podrazumeva alfa i beta čestice, kao i gama i x zrake.
Alfa čestica se sastoji od dva protona i dva neutrona, samim tim nedostaju joj dva elektrona. Kod radioaktivnog raspada alfa čestica izleti iz jezgra brzinom koja se kreće do 13% brzine svetlosti. Moram zastati i prisetiti se jednog kolege radiologa i jedne koleginice, koja nije radiolog ali su oboje profesori. Oni ponavljaju priču kako se iz urana (uranijuma) alfa čestica katapultira i leti ponekad od Vranja do Rumunije. Prava istina je da alfa čestica ima domet 4cm. Možda na manjim kartama može da odleti od Vranja do Rumunije ali u stavnom, realnom svetu ne.
Kakva je sudbina te alfa čestice? Jedan drugi moj kolega, ne radiolog ali profesor je na TV ispričao jednu naučno fantastičnu priču. Po njemu alfa čestice padnu na travu i krave je pojedu i tako preko mleka unesu zračenje u ljude. Ili alfa čestica padne na zelenu salatu pa je ljudi pojedu i ona zrači li zrači. Bila je još jedna sci-fi priča prvopomenutog radiologa profesora kako uđe u oblak i doleti do PKB i tu je pojedu krave, svinje i ostale životinje i onda im mutiraju geni i ti mutirani geni izazovu rak kod ljudi.
Izvinjavam se, to nije naučna iako jeste fantastika. Alfa čestica za delić milisekunde preleti ta 4cm i pokupi prva dva elektrona, koji ne nedostaju nakon eksplozija. Kada ih pokupi postane stabilna čestica helijuma 2 protona, 2 neutrona i 2 elektrona i otplovi put svemira. Alfa čestica ne može probiti ni papir.
Beta čestica je ustvari elektron ili pozitron. Ima domet od čitavih 3 metra, odeća ih zaustavlja. Gama zrak je foton kratke talasne dužine. X-zraci se koriste u dijagnostičkoj radiologiji.
Radijacija može oštetiti ćeliju na više načina. Neki od njih su popravljivi, neki nisu. Organizam čoveka nije od stakla da puca pred svakim problemom. Zapravo, velika većina problema pred kojima se organizam nađe je rešiva, postoji mehanizam za njih. Tako je i sa zračenjem. U telu postoji oko 37.2 triliona ćelija. Računa se da dnevno postoji do 60.000 oštećenih ćelija.
Mnogo grešaka se javlja zbog nerazumevanja te osnovne činjenice. Ne radi se samo o zračenju već o svim procesima. Da li ste se zapitali kako organizam prepoznaje opasnu od dobre bakterije u crevima? Mislite da je to samo tako, eto ova dobra a ova loša? A bakterija ima 10 puta više nego ćelija i čine do 3% mase našeg tela. Daleko je od toga, ništa u organizmu nije samo tako. Mislite da kost zaraste samo tako nakon preloma? I to je jako komplikovan mehanizam.
Jedan od mehanizama zaštite organizma je i postupak prema uranu. Organizam se trudi da ga smesti tamo gde najmanje smeta, na površinu dugih kostiju. Tamo neće napraviti štetu. Zračenje koje produkuje nije dovoljno da izazove leukemiju zbog delovanja na koštanu srž. Nuklearne ekspozije su nas naučile da je potrebno 50 puta veće zračenje za izazivanje leukemije.
Ipak takav mehanizam ne postoji za torijum, stroncijum, polonijum... Ustvari, za torijum donekle postoji. I tu je ustavi zaplet ove priče. Veća količina torijuma će izazvati karcinome. Ako se radi o pušaču izazvaće karcinom pluća ili pankreasa ako se ne radi o pušaču, karcinom jetre. Manje količine ne deluju nepovoljno.
Postoje ljudi koji tvrde da svaka, pa i najmanja količina zračenja može da izazove tumor.
Da li je to istina? Naravno da nije. Zašto ako već uvaženi profesori tvrde decidirano da je tako? Uvaženi profesori previđaju činjenice. Život nije ono što se vidi ispod mikroskopa u laboratoriji. Život je skup činilaca koji utiču jedan na drugi. Kako bi alternativci rekli - holistički. To je naravno istina ali ne onako kako oni žele prikazati.
Čovek je relativno mlad na ovoj planeti. Naravno sada deluje da ja upadam u sopstvenu zamku. Ne. Priča ustvari počinje od prvih ćelija. Zračenje na Zemlji je bilo veće kada su nastajale prve ćelije. Nastale su znači u sredini u kojoj postoji zračenje, to zračenje ih nije ubilo. Sve vrste koje su prethodile čoveku su se razvijale u uslovima zračenja, tako i čovek.
Urađen je jedan značajni eksperiment. Istina na bakterijama. U podzemnoj laboratoriji je ispitan rast bakterija - ćelija u uslovima bez zračenja. Bakterije su rasle znatno sporije. One koje su bile u normalnim okolnostima su rasle normalno. Time je dokazan uticaj zračenja na rast ćelija.
Rađeni su i neki drugi eksperimenti kojima je dokazano da su najzaslužniji za grejanje kore Zemlje torijum i uran. Proračuni, na osnovu merenja, su pokazali da je energija oslobođena raspadom Urana i Torijuma do 20TW što je na našim jezicima 20 hiljada milijardi vati. Ponašanje neutrina je ključno za razumevanje procesa koji se događaju u svemiru.
Ne razumem ni panični strah od zračenja. Modeli i nesrećni događaji su dokazali da Zemlju ne interesuje šta ljudi misle. Nuklearna zima nije moguća a polje na kome postoji opasnost od radijacije nakon neke eksplozije je mnogo uže nego što se predpostavljalo.
Kada dodamo prirodni fon zračenja uviđamo da sve priče o tome da svaka količina zračenja ubija nisu utemeljene u istini.
Da neko ne shvati pogrešno, velike doze zračenja ubijaju, male ne. Sve je u dozi
Dobar tekst mada bih mogao dodati jednu stvar. Mnogi misle i u zabludi su da jonizujuće zračenje izaziva karcinom i da ozračeni ljudi umiru tako što dobiju galopirajući karcinom koji ih u kratkom roku ubija što apsolutno nije istina.
ОдговориИзбришиMožda biste mogli to bolje od mene da objasnite ali koliko znam jonizujuće zračenje ubija tako što maltene krade čestice iz našeg tela ili tako što razara naše atome. Ako bi izvor alfa čestica bio u našem organizmu te alfa čestice pokupe elektrone od drugih atoma i time ti atomi postaju nestabilni, sama struktura materije se menja što dovodi do umiranja ćelije. Kao kada bi voda u organizmu odjednom postala nešto drugo. Organizam umire na ćelijskom nivou.
Ako to preživi onda tek dolazi rizik od karcinoma i mutacija što je neka sasvim druga priča.
Voleo bih kada biste mogli da ovo potvrdite ili me ispravite ako negde grešim. Zaista uživam čitajući vaše tekstove.
Da, tačno je ako je emiter u telu ali zavisi o kom emiteru se radi. Uranijum neće izazvati velike tegobe, torijum uslovno hoće, polonijum i stroncijum bezuslovno hoće. Postoji ta tolerancija do kog nivoa oštećenja organizam može da se izbori. One doze koje se dobijaju u našim uslovima, bez incidenata, neće izazvati karcinom. Veći ispadi, veće količine, nesumnjivo hoće. Elementi sa kratkim vremenom poluraspada su velika opasnost.
ИзбришиPoenta teksta je da nema života bez malih količina radijacije. Naglasak na malim.
Zadnjih godina su se drastično promenile procene o štetnosti, rasprostranjenosti i ostalim stvarima.
Znate niko ne želi da pomene da u cigaretama ima polonijuma. To kao da nikoga nije briga a hvataju se za uran (uranijum - ispravljaju me fizičari stalno da je uran pravo ime a ne uranijum). Stvarno da ne poredimo polonijum i uran.
Onda neosnovano širenje panike o nekoj epidemiji karcinoma a statistika kaže drugačije.
I hvala na komentaru.