Nauka iza tumačenja snova

Snovi su oduvek bili predmet izučavanja nauke, ali i paranauke. Snovi su omiljeni kod pisaca, opsenara i lako postaju sredstvo za manipulaciju. Ranije su se štampali veliki Sanovnici koji su objašnjavali snove.

2018. godine je izašla zanimljiva knjiga koju je napisala Alice Rob, koja je nešto kao novinar koji se bavi naukom. Knjiga je postala jako popularna, reklamirao je Vog, što, priznajem, ne ukazuje na naučni sadržaj. Alice opisuje da je nešto istraživala u Peruu i da je došla u posed primerka knjige "Istraživanje sveta lucidnih snova", koju je napisao Stefan LeBerž. Koristeći uputstva koja je Stafan dao u svojoj knjizi Alice je čitavo leto, sa prijateljima, testirala spavanje i snove. Vodila je strog dnevnik snova i tvrdi da je nakon izvesnog vremena počela da pamti snove u celosti. po njenim tvrdnjama snovi su značajan dijagnostički alat i smatra da je sanjanje esencijalno za naše zdravlje.

Njeno tumačenje je zanimljivo. Ona kaže da su snovi dokaz života čak i kada smo bez svesti i smatra da snovi predstavljaju odbranu od smrti.

Činjenica je da ljudi koji imaju probleme sa spavanjem često imaju strah od smrti i da to gubljenje svesnosti dok se spava pojačava njihov strah. Upravo kod njih obraćanje pažnje i skretanje pažnje na snove može biti od velike važnosti za ublažavanje ili uklanjanje tegoba sa spavanjem.

Poznato je da postoji Frojdovo tumačenje snova, ali i čitava grana koja u potpunosti negira njegove stavove. Ne ulazim u to, to su polja psihologije ili/i psihijatrije. Pravljenje i čuvanje beleški, vođenje dnevnika svaki dan sasvim sigurno povećava naše vezivanje za snove, da li je onda realno tumačenje?

Ne možemo samo odbaciti Frojda, a ne zbog nečeg drugog, onda makar zbog istorijske uloge, nevezano za to da li je bio u pravu.

Snovi često pokazuju ono što želimo a često i ono čega se plašimo. Ako je verovati Frojdu svi snovi su vezani isključivo za seks i seksualnost, makar tko može da se tumači. Upravo ovo tumačenje neki psiholozi smatraju kao povod da ljude ne pričaju istinu o onome što sanjaju jer im je neprijatno da sve vezuju samo za seks. Po onome što ljudi iznose o snovima, seksualnog sadržaja ima minimalno, što opet ne mora biti istina već se uklapa u to da je ljudima neprijatno da pričaju o tome.

Stari Grci nisu govorili da sanjaju već da "vide san". Na taj način skidaju odgovornost za ono što sanjaju sa sebe. Terapeuti često insistiraju da se snovi tumače na zabavan način jer tako je lakše da se iskažu. 

Aristotel u svojoj Knjizi o snovima povezuje spavanje sa radom srca, neophodan je da bi srce radilo normalno, ali i da bi čula bila izoštrena. Snovi su odjek dnevnih zbivanja: svi događaji u budnom stanju ostavljaju tragove u čulima i mozgu, koji se noću, dok spavamo i dok nema priliva novih čulnih utisaka oni prepliću i grade priču sna. Ove Aristotelove ideje koje se prepliću sa idejama o proročanstvima i čitavim hramovima koji su tumačili snove dominantne su sve do 18. veka. U Sparti su imali efore koji su bili državni službenici i služili su da posmatraju šta bogovi poručuju u snovima, ako mogu i da utiču na njih (podsetilo me na doba hladnog rata kada su one strane imale spavače/snevače koji su trebali da utiču na drugu stranu)

U 2. veku Artemidor skupio sve spise o snovima do tada u delu Oneirokritika. 2010. godine je Šredl pokušao da proveri navode koje je Artemidor postavio još u 2. veku. Došao je do saznanja da je vizuelni sadržaj prisutan u 100% dok auditorni u 75%, što je bilo slično Artemidoru.

Onirologija je "nauka" o snovima, njihovoj tajanstvenoj, božanskoj prirodi i tumačenju njihovog značenja. Snovi su se u onirologiji shvatali kao „glas Božji”, put otkrovenja natprirodnih istina. Stavio sam u navodnike jer to ne spada u nauku.

Kuran ima drugačije tumačenje snova „Alah u snu uzima duše; onome kome produži život vraća dušu“, a u suprotnom se smrt dogodi. Za Ibn Arabija, san je jedan od puteva „onostranog do ovostranog“, pored nadahnuća (ilham), koja se smatra „razbuđivanjem budnosti“, i objave (wahy), koja je najviši oblik razbuđivanja čovečanstva - tim putem je Mojsije dobio Zapovesti, David Psalme, Isus Jevanđelje, a Muhamed Kuran. Snovi u kojima se spavaču nešto reklo (u kojima je on nešto čuo) se u islamskoj tradiciji nazivaju istinonosnim snovima i oni su zrnca jednosti (tawhida) koja nam se podaruju u proplamsajima. O ulozi snova u Islamu najviše saznanja imamo od antropologa Jana Edgara koji objašnjava da je san jedini način na koji se Alah obraća vernicima još od smrti zadnjeg proroka Muhameda. Po Edgaru u Islamu postoje tri vrste snova, prvi su pravi snovi al-ruja, drugo su lažni snovi koji često dolaze od Šejtana, a treći su dnevni snovi, koji su besmisleni jer potiču od svakodnevnih događaja, čak i od toga kakva je hrana bila. 

Pravi snovi imaju osnov u hadidtskoj tradiciji. Pominje ih i Ajša, Prorokova žena koja navodi da su Prorokovi snovi istiniti i da dolaze kao talasi okeana. Sam Muhamed je rekao da ko god sanja njega, sanja njegov stvarni oblik jer šejtan njegov lik ne može da promeni.

Frojd je otkrio da san ima smisao koji je nepoznat svesti snevača, ali ljudi, situacije i konteksti iz snova su viđeni kao simboli dubljih mentalnih konstrukata. Po Frojdu, san je izopačena zamena za nesvesno. Skriveno, pravo značenje sna može se otkriti analizom sna. To je tehnika koja se koristi u psihoanalizi i drugim formama psihoterapije i savetovanja u kojima stručnjak interpretira snove klijenta. Frojd je verovao da je analizom snova omogućen pristup podsvesnom, odnosno da je shvatanje suštine snova „carski put u nesvesno”. Frojd je upoređivao svoju metodu tumačenja snova sa radom arheologa na dešifrovanju hijeroglifa. Za Frojda snovi su poruke iz ljudske podsvesti, tajne šifre i znakovi onoga što se dešava u dubini ljudske duše. Frojdova izvorna tehnika tumačenja snova bila je tehnika slobodnih asocijacija. Pokazao je razliku između sadržaja doživljenog u snu, čiji iskaz nema primarnu vrednost, i skrivene, latentne želje koja krije pravo značenje slika iz sna. San ne ponavlja verno podatak (nadražaj) iz stvarnosti, već ga prerađuje, pravi aluziju. Tu aluziju treba odgonetnuti i otkriti šta aluzija skriva, a san poručuje. San pretežno misli u vizuelnim slikama, ali ipak ne isključivo u njima. Radi takođe sa slušnim slikama i u manjoj meri sa utiscima koje daju ostala čula. San isplete mrežu od niza dešavanja, misli i slika, preklopljenih međusobno i izloži se snevaču kao film na platnu. Snevač, kao najpažljiviji i jedini gledalac najčešće ne razume i ne shvata svoje remek-delo. Pronalaženje latentne misli sna, koja je od presudnog značaja, veoma je otežano usled posebne funkcije psihe tj. cenzure koja izokreće slike sna, čini ih neprepoznatljivim i štiti san od udaraca neugodnih sećanja. Izopačenje sna je zapravo dejstvo cenzure sna.

Rad tumačenja sna je rad koji ide u suprotnom pravcu od rada sna i od očiglednog sna hoće da dospe do skrivenog sna. Tumačenje sna zapravo znači dati snu njegov smisao.

Frojdova pravila u tumačenju snova:

•   ne voditi brigu o manifestnom, o onome što se čini da san kazuje, jer to nije ni u kom slučaju ono nesvesno koje tražimo;
•     ograničiti rad sna na to da za svaki element otkrijemo drugačije značenje bez obzira na to koliko se udaljuje od elementa;
•     sačekati dok se skriveno, traženo nesvesno ne javi samo od sebe, jer se tražeći možemo udaljiti od rešenja; ponekad je potrebna samo jedna pomisao da nas od elementa sna odvede do nesvesnoga u njemu, dok su drugi put za to potrebni dugi nizovi asocijacija.

Karl Gustav Jung, rani Frojdov sledbenik, tvrdio je da je funkcija snova da kompenzuju one delove ljudske psihe koji se nisu dovoljno razvili tokom budnog stanja. Jung san posmatra kao prirodni fenomen i nenamernu pojavu, koja ne zavisi od volje, želje, namere ili postavljenih ciljeva svesnog dela ličnosti. Nesvesni sadržaji su čoveku potrebni radi dopune svesnih sadržaja, jer se, kako Jung ističe, svest može dresirati, ali nesvesno nikada. Za Junga je bavljenje pitanjem nesvesnog, a time i snovima koji su specifični i spontani izraz tog nesvesnog, bilo od životnog značaja i jer se tu radilo o duhovnom biti ili ne biti. Otuda je Jung snove smatrao prima materiom svog životnog dela. Jungova životna filozofija kaže da čovek postaje celovit, potpun, smiren, plodan i srećan, jedino kada je proces individuacije dovršen, kad su svesno i nesvesno naučili živeti u miru i dopunjavati jedno drugo.

Snovi nemaju samo funkciju lečenja, već nas i podučavaju, dopunjuju, usmeravaju, inspirišu, ukazuju nam gde grešimo i gde smo neprilagođeni i, konačno, daju nam odgovore na pitanja i rešenja za probleme sa kojima svesni deo naše ličnosti ne može da izađe na kraj, budući da svest, za razliku od nesvesnog, nikada ne vidi celinu. Stoga se u eri naučnog tumačenja snova san koristi kao izveštač nesvesnog. Jung ističe kompenzatornu, negativno-kompenzatornu tj. reduktivnu i prospektivnu funkciju sna. 

Modernu alternativu Frojdovoj empirijski nepotvrđenoj teoriji dao je Alen Hobson 1989 god. kroz svoju aktivaciono-sintetsku teoriju. Ova je teorija zasnovana na činjenici da tokom REM spavanja mnogi moždani traktovi bivaju aktivirani i usled toga bombarduju koru velikog mozga nervnim signalima. S obzirom da su ovi signali odnosno informacije uglavnom slučajni, kora velikog mozga pokušava da od njih napravi celovitu priču te ih ugrađuje u san. Ova teorija ne negira u potpunosti da snovi imaju određeno značenje. Osoba koja sanja pokušava da napravi celovitu priču od niza slučajnih informacija i ona to čini na njoj specifičan način. Osim toga aktivacija moždanih traktova nije u potpunosti slučajna i ona može biti odraz dnevnih aktivnosti, emocionalnog stanja, misli, itd

Kliničko-anatomska hipoteza koja daje alternativni pogled na prethodno gledište proističe iz kliničkih studija pacijenata sa povredama mozga. Kao i aktivaciono-sintetska teorija i ona polazi od stava da je san iniciran aktivacijom traktova u mozgu koji ove stimuluse kombinuju sa informacijama kojima mozak trenutno manipuliše, i sa stimulusima koje trenutno prima i obrađuje (zvuk, dodir i sl), ali manji značaj pridaje slučajnoj aktivaciji traktova. Ova teorija na san gleda kao na neku vrstu procesa mišljenja pod neuobičajenim okolnostima. Neuobičajene okolnosti predstavlja činjenica da tokom sna nema uobičajenih stimulusa iz vizuelnih, auditornih i ostalih senzornih receptora što prouzrokuje nižu aktivnost primarnog korteksa koji obrađuje ove stimuluse i veću aktivnost drugih delova mozga koji učestvuju u formiranju slika i zvukova. Suprimirana je i aktivnost primarnog motornog korteksa te nema akcije, kao i aktivnost prefrontalnog korteksa zaduženog za radnu memoriju. Prema ovoj teoriji u toku sna imamo osećaj iznenadnog događaja bez ikakve namere da reagujemo. Tokom sna zabeležena je visoka aktivnost u parijetalnom korteksu zaduženom za vizuelno-prostornu percepciju, i u hipotalamusu i amigdali koje igraju ulogu u emocionalnom odgovoru (Gvilia, Turner, McGinty, & Szymusiak, 2006). Dakle, kombinacija unutrašnjih i spoljašnjih stimulusa, prema ovoj teoriji dovodi do aktivacije delova parijetalnog, okcipitalnog i temporalnog korteksa što rezultira pojavom sna. 

Iluzija realnosti je objašnjena kao Zuangzi paradoks još u 4. veku. Objašnjava da saznanje da se sanjalo nastaje tek nakon buđenja a ne dok se sanja. San je time iluzija realnosti. Ako Konfučije sanja, sanja svako i svako je isti u tome.

Obrnuta transregresija (DAMT) predstavlja snove u kojima snevač sanja ono što u životu pokušava da uradi ili prekine

Non-REM snovi su snovi koji nastaju neposredno pre uspavljivanja ili u samoj fazi buđenja i nemaju veze sa REM snovima.

Dnevni snovi predstavljaju sanjarenje, fantazije. Nekada su se smatrali odlikom lenjosti, ali sada se smatraju podstrekačem kreativnosti kod umetnika.

Halucinacije su doživljavanje nečega bez prisustva stumulansa

Noćne more su u principu neprijatni snovi koji mogu donositi razne negativne emocije i tugu.

Noćni teror se javlja kod dece i predstavlja jak parališu strah

Deža vu je osećaj da je već ranije sanjan neki događaj pre nego se dogodio.

Radiologija snova

Da bi protumačili kako se mozak ponaša tokom snova koristimo fMRI metode. Ono što možemo da zaključimo je da iako telo miruje, mozak ipak ne miruje. Izražene aktivnosti su u ventromedijalnom prefrontalnom korteksu, dorzalnom medijalnom prefrontalnom korteksu, zadnjem cingulatnom korteksu, donji parijetalni lobus, lateralni temporalni korteks, parahipokampus, entorinalni korteks.

REM faza je inicirana iz ponsa i srednjeg mozga. REM nastupa nakon sat ipo do dva sata spavanja i ponavlja se svakih 90 minuta. Tokom REM faze mnogi delovi mozga su aktivniji nego tokom budnosti.

U non-REM fazi dolazi do deaktivacije mnogih delova mozga.

Snovi su oduvek bili velika inspiracija za tumačenje i za davanje pogrešnih zaključaka. 

“Duboko u tu tamu sam gledao, dugo sam stajao, pitajući se, bojeći se, sumnjajući, sanjajući snove koje se nijedan smrtnik nije usudio sanjati prije.” Edgar Allan Poe.

Meni lično je najzanimljivija razlika između REM i non-REM snova. Jedan sam od onih koji lako pamte svoje snove i koji skoro svakoga dana imaju non-REM snove. Često su identični, uvek je to jedna ista situacija. Možda je to onaj zadnji deo ličnog identiteta koji mi preostaje i kada svest prestane da postoji.