Kobni penal - priča o umrlima u Italiji i Španiji

Priča počinje u Zagrebu. Na stadionu Maksimir igraju domaći modri "Dinamo" i Šahtjor iz Donjetska. Borba za drugo mesto. Prvi je neprikosnoveni Mančester Siti. Ko pobedi ide dalje. Prvi gol su dali Ukrajinci. Dinamo je izjednačio. Do kraja prvog poluvremena ostalo je nerešeno. U drugom poluvremenu napeta utakmica. 83 minut Dinamo vodi 2:1. Samo 7 minuta do kraja. 89 minut 3:1. Tako blizu plasmana u nokaut fazu. Minut regularnog toka i produženo vreme. 

93 minut. Šahtjor smanjuje na 3:2. Zadnji napad na utakmici, nekoliko sekundi do kraja. Golman kreće u napad. U trenutku dok se očekivao zadnji zvižduk igrač Šahtjora pada i sudija svira penal. Opšti metež, igrači Dinama traže VAR. Sudija gleda i zaključuje da je igrač pao sam i da nije penal ali primećuje da je igrač Dinama udario golmana Šahtjora bez lopte i svira penal zbog toga. 98. minut Šahtjor izjednačuje. Oba tima ispadaju iz daljeg takmičenja.

Sudija je imače Nemac Briht, najneomiljeniji sudija u Srbiji. Nismo mu zaboravili penal koji nije svirao za nas na Svetskom Prvenstvu.

Druga utakmica. Istorijska. U Milanu na San Siru igra Atalanta iz Bergama i Valensija iz Španije. Atalanta sa velikim šansama da prođe u osminu finala. Čitav Bergamo se sjatio u Milano. Mnogo je starijih. Mnogi navijači koji su bili uz Atalantu i kada je bila u Seriji C. Poveli su decu, čitave porodice.

Sećam se kada je moj Radnički ispao iz Prve Lige pa onda iz Druge Lige. Išao sam na svaku utakmicu. Kada smo najzad uspeli da prođemo sve i da dođemo do kvalifikacija za Ligu Evrope bio sam ponosan. To je za mene bila istorija. Tako, potpuno mi je jasno i osećam u dubini svoga bića taj trenutak kada su krenuli ka Milanu. 

Došlo je i puno navijača iz Valensije. Bili su u kafićima zajedno, pili iz istih čaša. Pevali zajedno. Urnebes. Atalanta je napisala istoriju svog kluba 4:1.

Pakao je krenuo nekoliko dana kasnije. Bergamo. Ogromna količina bolesnih odjednom. I sve više i više. Nema opreme. Nema maski, nema rukavica. Njihovi lekari kažu da je u vazduhu bila koncentracija virusa toliko velika da su spas bili samo specijalni respiratori (ne ovi za pacijente). Jedna porodična firma je napravila 1500 za nekoliko dana iako su pravili samo 150 godišnje. 

U Bergamu nema porodice u kojoj nije bilo žrtava, makar bliski prijatelji. Kraj se ne nazire. Pacijenti su u ostavama, podrumima bolnica, ni u hodnicima nema mesta. Nema načina da se sahrane. Vojni kamioni prevoze tela pokojnika u druge gradove na kremaciju.

Nailazim na podatak da su i prvi zaraženi u Hrvatskoj bili u MIlanu na utakmici.

Iako mnogi opužuju italijanske lekare, istina je sasvim drugačija. Oni rade perfektno. Ono što je veliko pitanje da li bi iko igde, rade i bez zaštite. Puno dobrih lekara je umrlo. Skoro 10% svih zdravstvenih radnika je bolesno. Ostali rade bez odmora. Negde pomažu i članovi porodica lekara. 

Bolnice u Bergamu su opremljene odlično. Jednostavno, ima previše pacijenata. Previše je bolesnih. Odjednom. Mnogi to povezuju sa utakmicom. Uklapa se. Slično je u Valensiji. Dvostruka istorija. Utakmica najvećeg ponosa i smrti.

Pogađate. Zbog penala u 98. minutu dalje se plasirala Atalanta.

Utakmica u Zagrebu

Utakmica u Milanu, pogledajte atmosferu i publiku. Tako je bilo čitavog dana po MIlanu. Suze dok gledam. Da ne pominjem grb Valensije sa slepim mišem