Religijska čuda koja dokazuju postojanje Boga - Padre Pio i stigme

Jedan od dokaza koje Katolička crkva nudi da bi dokazala postojanje Boga, priča je o jednom čoveku. Ko je bio Padre Pio? Priznajem da ništa o njemu nisam znao, što nije razlog da ne saznam. Siguran sam da je Istorija puna fascinantnih ljudi od kojih mnogi nikada i nigde neće biti pomenuti, možda čak ni od svoje familije. Takođe sam siguran da Istorija pominje mnoge koji bi morali biti prepušteni zaboravu, ali nisam ja taj koji daje nekome pravo da bude pominjan ili ne. 

 

Padre Pio: Svetac, mistik ili čovek oko koga su nastale legende?

Malo je ličnosti u istoriji hrišćanstva koje izazivaju toliko divljenja, kontroverzi i rasprava kao Padre Pio. Za milione vernika on je bio svetac još za života. Za skeptike je predstavljao primer kako nastaju religijske legende. Za istoričare i lekare ostaje jedna od najneobičnijih ličnosti 20. veka.

Više od pola veka nakon njegove smrti, pitanje ostaje isto: šta zaista znamo o Padre Piju?

Ko je bio Padre Pio?

Padre Pio, rođen kao Francesco Forgione 1887. godine u južnoj Italiji, stupio je u kapucinski red veoma mlad.

Već tokom prvih godina svešteničke službe počele su da kruže priče o neobičnim iskustvima:

• vizijama,
• razgovorima sa anđelima,
• borbama sa demonima,
• proročkim uvidima,
• navodnim čudima.

Međutim, ono po čemu je postao poznat širom sveta bile su stigme.

Stigme koje nisu nestajale

Godine 1918. na njegovim šakama, stopalima i grudima pojavile su se rane koje su podsećale na Hristove rane sa raspeća.

Takve pojave nazivaju se stigme. Za one koji ne znaju, radi se ranama na istim mestima na kojima ih je imao Isus Hrist dok je bio prikovan za krst na polju Golgoti. Toliko se dešavaju da imaju i svoje ime - stigme. Napisaću kasnije o njima.

Ono što je privuklo pažnju nije bilo samo njihovo postojanje, već tvrdnja da su trajale decenijama. Hiljade ljudi videle su zavoje koje je nosio. Lekari su ga pregledali više puta. Postojali su izveštaji o otvorenim ranama, ali nikada nije sprovedeno sistematsko medicinsko praćenje koje bi zadovoljilo današnje standarde naučnog istraživanja.

To je važna činjenica.

Mnogi vernici smatraju stigme dokazom natprirodnog.

Mnogi skeptici smatraju da bez potpune medicinske dokumentacije takav zaključak nije moguć.

Miris svetosti

Jedna od najneobičnijih priča vezanih za Padre Pija jeste fenomen takozvanog „mirisa svetosti“. Brojni svedoci tvrdili su da su u njegovoj blizini osećali intenzivan miris ruža, cveća ili tamjana. Ponekad su tvrdili da su taj miris osećali čak i kada on nije bio prisutan.

Nauka nema način da proveri takve tvrdnje više od jednog veka kasnije.

One ostaju deo svedočanstava, ali ne i dokaz.

Isceljenja

Najveći broj priča vezan je za navodna izlečenja.

Ljudi su prijavljivali:

• nestanak tumora,
• oporavak nakon teških bolesti,
• poboljšanje vida,
• izlečenja paraliza,
• iznenadne remisije.

Ovde treba biti veoma oprezan. U medicini postoje retki spontani oporavci. Postoje pogrešne dijagnoze. Postoje placebo efekti. Postoje bolesti koje prirodno prolaze.

Sa druge strane, postoje slučajevi za koje ni danas nije ponuđeno zadovoljavajuće medicinsko objašnjenje.

To ne znači automatski da su natprirodni. Znači samo da ih ne razumemo dovoljno.

Bilokacija

Možda najfantastičnije tvrdnje govore o tome da se Padre Pio pojavljivao na dva mesta istovremeno. Navodno su ga pojedini vojnici, piloti i vernici viđali stotinama kilometara od manastira u kome se nalazio.

Takve priče postoje u velikom broju religijskih tradicija. Problem je što se gotovo uvek zasnivaju na sećanjima i svedočenjima prikupljenim godinama kasnije.

Istorijski su zanimljive. Naučno su praktično neproverljive.

 

Nisu svi bili oduševljeni

Često se zaboravlja da Katolička crkva nije odmah prihvatila sve tvrdnje o Padre Piju. Naprotiv. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka sprovedene su brojne istrage.

Pojedini crkveni zvaničnici sumnjali su u autentičnost stigmi. Neko vreme mu je bilo zabranjeno javno ispovedanje i javni nastupi.

To pokazuje da ni sama Crkva nije nekritički prihvatala svaku tvrdnju.

Šta nauka može da kaže?

Nauka može da kaže nekoliko stvari sa velikom sigurnošću:

• Padre Pio je istorijska ličnost.
• Bio je izuzetno uticajan verski vođa.
• Ogroman broj ljudi smatrao ga je svetim još za života.
• Oko njega je nastao veliki broj priča o čudima.

Međutim, nauka ne može da potvrdi:

• bilokaciju,
• razgovore sa anđelima,
• natprirodno poreklo stigmi,
• demonske napade,
• većinu navodnih čuda.

Razlog nije neprijateljstvo prema religiji.

Razlog je jednostavan: za takve tvrdnje ne postoje podaci koji bi omogućili objektivnu proveru.

Zašto je Padre Pio i dalje važan?

Bez obzira na to da li neko veruje u čuda ili ne, Padre Pio ostaje fascinantna istorijska figura.

Njegov uticaj na milione ljudi je nesporan.

Njegova posvećenost veri je nesporna.

Njegova popularnost je nesporna.

Sporno je samo pitanje kako objasniti pojave koje su mu pripisivane.

 

Stigme

Stigme su navodne telesne rane koje odgovaraju ranama koje je, prema hrišćanskoj tradiciji, zadobio Isus tokom raspeća: na šakama ili zglobovima, stopalima, boku, ponekad na čelu (trnova kruna) ili leđima (bičevanje).

Tema je fascinantna jer se nalazi na granici religije, psihologije, medicine i istorije. Ljudi su vekovima pokušavali da objasne kako nastaju. Vernici ih vide kao natprirodan znak, dok medicina uglavnom traži psihološka i fiziološka objašnjenja.

Najpoznatiji istorijski primeri

Francis of Assisi (1181/1182-1226)

Smatra se prvim dobro dokumentovanim slučajem stigmi.

Godine 1224. navodno je tokom molitve video viziju raspetog Hrista, nakon čega su se pojavile rane na rukama, stopalima i boku. Savremenici su tvrdili da su rane postojale do njegove smrti.

Problem za istoričare je što su glavni izvori napisani od njegovih sledbenika, pa je teško proveriti šta se zaista dogodilo.

Catherine of Siena (1347-1380)

Tvrdila je da je primila stigme, ali da su ostale nevidljive na njen zahtev Bogu. Već tu vidimo koliko istorija stigmi ume da bude komplikovana za proveru. Nevidljive rane su prilično nezgodne za naučnu analizu. Ljudi imaju neobičnu naviku da najvažniji dokaz smeste baš tamo gde ga niko ne može videti.

Padre Pio (1887-1968)

Najpoznatiji slučaj 20. veka.

Njegove rane pojavile su se 1918. godine i navodno trajale oko 50 godina.

Lekari su ga više puta pregledali. Postojale su optužbe da je sam održavao rane hemikalijama, posebno karbolnom kiselinom, ali konačan dokaz nikada nije pronađen. Rasprava traje i danas.

Therese Neumann (1898-1962)

Nemačka mističarka koja je tvrdila da godinama nije uzimala hranu osim pričesti i da je redovno krvarila iz stigmi.

Brojni lekari i istraživači pokušavali su da provere tvrdnje, ali uslovi nadzora nikada nisu bili dovoljno strogi da bi se slučaj smatrao naučno potvrđenim.

Šta medicina kaže?

Postoji nekoliko mogućih objašnjenja:

1. Samopovređivanje

Najjednostavnije objašnjenje za neke slučajeve.

Tokom istorije otkriveni su pojedinci koji su sami izazivali rane. To, naravno, ne znači da su svi slučajevi bili namerna prevara.

2. Psihosomatski mehanizmi

Jak emocionalni stres može proizvesti veoma neobične telesne reakcije.

Poznata su stanja poput:

• psihogene purpure (Gardner-Diamond sindrom)
• spontanih modrica
• kožnih promena izazvanih stresom
• poremećaja krvarenja povezanih sa psihičkim stanjem

3. Hematidroza

Izuzetno retko stanje kod kojeg osoba pod ekstremnim stresom može znojiti tečnost pomešanu sa krvlju.

Opisano je u medicinskoj literaturi, ali je veoma retko i ne objašnjava većinu slučajeva stigmi.

Šta kažu istoričari?

Zanimljivo je da se stigme gotovo isključivo pojavljuju u hrišćanskom kulturnom okruženju.

Da su u pitanju univerzalni natprirodni fenomeni, očekivali bismo slične obrasce kod budista, hinduista, Vikinga, rimskih legionara ili srednjovekovnih računovođa. Umesto toga, rane uglavnom odgovaraju onome što osoba duboko religiozno očekuje da vidi.

To je jedan od razloga zbog kojih psiholozi smatraju da kultura i verovanja imaju važnu ulogu.

Na kraju

Padre Pio nije dokaz da su sva religijska čuda istinita.

Ali nije ni dokaz da su sva religijska čuda izmišljena.

Najpošteniji zaključak glasi:

Postoje dobri istorijski dokazi da je Padre Pio bio izuzetna i veoma uticajna ličnost oko koje je nastao veliki broj tvrdnji o natprirodnim događajima. Međutim, za većinu tih događaja ne postoje dovoljno kvalitetni podaci da bi se sa naučnom sigurnošću moglo zaključiti da predstavljaju stvarna natprirodna čuda.

Drugim rečima, istorija nam dozvoljava da budemo impresionirani. Nauka nas obavezuje da budemo oprezni. A između te dve krajnosti nalazi se prostor u kome već više od jednog veka traje rasprava o Padre Piju.

Ništa lakše nego reći da to što neko priča jednostavno nije istina, ali nauka nije debatni klub pa da se sučeljava govorništvo i mišljenje. Može nešto da nam deluje neverovatno ili vrlo jasno, ali jedino što je na kraju važno su dokazi. Ima dokaza ili nema dokaza. Posao nauke nije da donosi sud unapred već da ispituje dokaze i povinuje se njima. Dajte mi nešto najluđe, ako ima dokaza da je tako onda jeste tako. Recite nešto što deluje očigledno, ako dokazi govore suprotno onda ta očiglednost postaje iluzija.

Nije moje da sudim da li je nešto istinito ili ne, već da pogledam dokaze. Upoznao sam mnoge ljude koji se nisu uklapali u normalno, ali to ne znači da su bili nešto drugo, jednostavno razlike postoje. Nastavljam sa dokazima u sledećem tekstu, sami procenite da li su uverljivi.