Razvod Religije i Medicine

Kako bi shvatili šta je nauka i medicina kao sastavni deo, uvek moramo krenuti od istorije. Kada sam bio u osnovnoj školi u kabinetu za Istoriju bio je natpis - "Istorija je učiteljica života". Tada to nisam razumeo. Mislio sam kakve veze ima nešto što se dogodilo pre hiljadu godina sa nama. Ma nisam video ni vezu sa onim što je bilo pre par godina. Tako je to kad si mlad i 10 godina ti predstavljaju večnost.

Nije korektno posmatrati sadašnji trenutak i smejati se greškama iz prošlosti. Svaka od greški je donela napredak i bez toga ne bi bilo ni sadašnje medicine. Verujem da će nekada naše hirurške intervencije tumačiti kao varvarske, ali to je naš trenutni nivo znanja.

Kada je medicina prestala da pita sveštenika i počela da pita prirodu

Postoji jedna ideja koja se uporno vraća kroz istoriju: da su nauka i religija prirodni saveznici, da su oduvek hodale ruku pod ruku i da je savremena medicina samo nastavak drevne verske mudrosti.

Istorija, međutim, nije baš toliko romantična.

Stvarnost je mnogo složenija. Religija je u nekim periodima čuvala znanje, osnivala bolnice i finansirala obrazovanje. U drugim periodima bila je prepreka istraživanju, zabranjivala određena saznanja i proglašavala opasnim ljude koji su pokušavali da objasne svet bez pozivanja na natprirodne sile.

Razdvajanje nauke i religije nije bio jedan događaj. Nije postojala konferencija na kojoj je neko ustao i rekao: „Od danas medicina koristi dokaze, a ne dogmu.“ To je bio proces koji je trajao vekovima.

Medicina pre naučne revolucije

U većem delu ljudske istorije bolest nije smatrana biološkim problemom.

Bila je kazna bogova, posledica greha, delovanje demona ili rezultat narušene kosmičke ravnoteže.

U drevnom Egiptu postojali su veoma sposobni lekari, ali su terapije često bile pomešane sa magijskim ritualima. U antičkoj Grčkoj situacija počinje da se menja zahvaljujući Hipokratu, koji predlaže revolucionarnu ideju: bolesti imaju prirodne uzroke.

Danas to zvuči banalno.

Pre 2400 godina bilo je gotovo revolucionarno.

Hipokrat nije znao za bakterije, viruse ni genetiku, ali je napravio ključni korak. Umesto pitanja „kojeg boga smo uvredili?“, postavio je pitanje „šta se dešava u organizmu?“.

To je možda najvažniji trenutak u istoriji medicine.

Religija kao čuvar znanja

Priča ipak nije crno-bela.

Nakon pada Zapadnog rimskog carstva veliki deo evropskog znanja opstao je zahvaljujući manastirima.

Monasi su prepisivali rukopise, čuvali antičke tekstove i održavali prve bolnice.

U islamskom svetu nastaju centri znanja poput Kuća mudrosti, gde se prevode i proučavaju grčki autori. Lekari poput Avicene i Al-Razija razvijaju medicinu daleko ispred svog vremena.

Bez tih institucija verovatno bi veliki deo antičkog znanja bio izgubljen.

To je pozitivan deo priče koji se ne sme ignorisati.

Problem nastaje kada autoritet postane važniji od dokaza

Tokom srednjeg veka u Evropi religijski autoritet često postaje vrhovni arbitar istine. Ako se opažanja ne slažu sa dogmom, problem nije u dogmi nego u opažanju.

To je logika koja nikada nije dobra za nauku. Nauka napreduje tako što greši, ispravlja se i ponovo proverava svoje zaključke.

Dogma funkcioniše suprotno. Zaključak je unapred poznat, a činjenice treba prilagoditi zaključku.

Tu nastaje sukob.

 

Anatomija protiv zabrana

Jedan od najvažnijih koraka u razvoju medicine bilo je proučavanje ljudskog tela. Međutim, seciranje ljudskih leševa dugo je nailazilo na verske i kulturne otpore. Iako istorija nije jednostavna i zabrane nisu bile univerzalne, društveni i religijski otpor često je usporavao razvoj anatomije.

Promena nastupa sa radom Andreasa Vesaliusa u 16. veku.

Umesto da slepo veruje autoritetu drevnog rimskog lekara Galen, Vesalius secira ljudska tela i proverava tvrdnje sopstvenim očima.

To je suština naučne metode. Ne veruj zato što je neko poznat.

Proveri.

Galileo i nova pravila igre

Iako nije bio lekar, Galileo Galilei simbolizuje prelomni trenutak. Njegov sukob sa Katolička crkva nije bio samo spor oko astronomije. Bio je sukob između dva načina razmišljanja. Jedan kaže da istina dolazi iz autoriteta. Drugi kaže da istina dolazi iz posmatranja i eksperimenta.

Savremena medicina je direktni naslednik ovog drugog pristupa.

Od Njutna do moderne medicine

Mnogi misle da je razdvajanje nauke i religije počelo sa Isakom Njutnom. Nije. Počelo je mnogo ranije. Ali Njutnova fizika pokazuje da priroda funkcioniše prema zakonima koji se mogu matematički opisati.

Od tog trenutka naučnici sve više pokušavaju da objasne pojave prirodnim uzrocima umesto natprirodnim.

Isti princip postepeno ulazi u medicinu. Bolesti više nisu kazna. One postaju biološki procesi.

Njutn je više proučavao Bibliju nego fiziku. Da li zato treba odbaciti njegov ogroman doprinos fizici i nauci uopšte? Naravno da ne. On je živeo u sasvim drugom dobu. 

Džener, Paster i kraj natprirodnih objašnjenja bolesti

Pravu revoluciju donose:

• Edward Jenner
• Louis Pasteur
• Robert Koch

Njihov rad pokazuje da bolesti nastaju zbog konkretnih uzroka koji se mogu proučavati.

Ne zbog greha.

Ne zbog zlih duhova.

Ne zbog loše astrologije.

Ne zbog položaja planeta.

Već zbog mikroorganizama, biologije i fiziologije.

To je trenutak kada medicina definitivno napušta svet magijskog razmišljanja.

Kada religija pomaže

Pošteno je navesti i pozitivne primere. Mnoge bolnice nastale su pod okriljem verskih organizacija. Brojne humanitarne misije i danas pružaju medicinsku pomoć u siromašnim delovima sveta. Mnogi naučnici bili su religiozni ljudi, uključujući i samog Njutna.

Sukob nikada nije bio između nauke i vere kao ličnog uverenja. Sukob nastaje onda kada se verski autoritet postavi iznad dokaza.

 

Kada religija odmaže

Negativnih primera takođe ima mnogo.

Od progona istraživača, preko protivljenja teoriji evolucije, do savremenih pokreta koji odbijaju vakcinaciju, transfuziju krvi ili određene medicinske procedure zbog religijskih razloga.

Problem nije vera.

Problem nastaje kada se tvrdnja proglašava istinitom bez dokaza, a zatim koristi za donošenje medicinskih odluka.

Ljudski organizam ne menja biologiju zato što je neko iskreno u nešto uveren.

Tumor ne čita svete knjige.

Virus ne proverava versku pripadnost.

Bakterija ne pravi teološke izuzetke.

Najveća pobeda medicine

Najveća pobeda medicine nije otkriće antibiotika, vakcina ili magnetne rezonance.

Najveća pobeda medicine jeste prihvatanje jednostavnog pravila:

Nijedan autoritet nije iznad dokaza.

Ni kralj.

Ni profesor.

Ni lekar.

Ni sveštenik.

Onog trenutka kada je medicina počela da veruje rezultatima eksperimenata više nego tradiciji, prosečan ljudski životni vek počeo je da raste brže nego ikada u istoriji. I upravo zato moderna medicina ne pita šta bi bolest trebalo da bude prema nekoj knjizi napisanoj pre više vekova.

Ona pita nešto mnogo skromnije i mnogo moćnije:

Šta pokazuju dokazi?

To pitanje je izgradilo savremenu nauku. I za sada nijedna alternativa nije dala bolje rezultate. Ljudi su vekovima pokušavali da isteraju bolest molitvama, amajlijama, astrologijom, ritualima i svetom vodicom. Onda su došli mikrobiolozi sa mikroskopom i pokvarili celu mistiku. Neizmerna tragedija za industriju čuda, ali izuzetno dobra vest za pacijente.

Pisao sam ranije o velikim greškama tokom velikih epidemija. Počev od flagelata, okupljanja po crkvama, stavljanja leševa na krovove... 

Niko pametan neće negirati zasluge koje religija ima za nauku i za ljudski rod, ali vreme je krenulo dalje, vraćanje na staro nikada ne donosi nešto dobro. Takođe nemoguće je ignorisati sve pokušaje raznih crkvi da se ništa ne menja. Valjda nam je to urođeno, postoje ljudi koji nikada ne teže promenama i oni kojima je cilj da stalno idu napred.

Spadam u ove druge. 

Neko je napisao da brod nije stvoren da bude u mirnoj luci već da plovi nemirnim morima a dogme teže da budu sidro koje ne dopušta da brod, ne da krene, nego da uopšte bude u vodi. Ako dozvole i da postoji brod koji nije Arka.