Mrtvački bonus paket

Istorija medicine puna je gluposti ili bizarnosti. Lako je sada suditi i reći da je neverovatno šta sve je rađeno. Istina je drugačija, sada imamo razvijenu nauku i da bi nešto bilo proglašeno za lek mora proći rigorozne provere. Ranije se svodilo na razmišljanje i empiriju koja nije uvek pouzdana. Glupost ima tu neobičnu sposobnost da se održi, tako je jedna od najglupljih ideja - homeopatija, i dalje raspostranjena kao nešto čudotvorno.

 

Lek od mahovine sa lobanje – mrtvački bonus paket

Postoji trenutak u istoriji medicine kada čovek shvati da granica između nauke i ideje iz horor romana zapravo nije bila baš jasno povučena.

Taj trenutak se zove: mahovina sa lobanje.

U Evropi, od 16. do 18. veka i početkom 19. veka, korišćena je supstanca poznata kao usnea cranii mahovina koja raste na starim ljudskim lobanjama. Ne bilo kojim, naravno. Medicina tada nije bila neuredna. Imala je standarde.

 Nije bila lokalna bizarnost, nego široko rasprostranjena:

• Engleska – posebno popularna u farmakopejama
• Nemačke zemlje – gde je bila deo ozbiljne medicinske literature
• Francuska – takođe prisutna u apotekarskoj praksi
• Šire po zapadnoj i centralnoj Evropi

Drugim rečima: ovo nije “negde tamo su bili čudni”.
Ovo je bio mainstream evropski medicinski prostor.

Nisu to radili samo travari i nadrilekari.

Pominju je ozbiljni autori, uključujući:

• Paracelsus – koji je voleo ideju da priroda daje znakove šta leči šta
• Robert Boyle – da, isti onaj Boyle iz Boyleovog zakona

Kad ti jedan od pionira moderne hemije kaže da je mahovina sa lobanje korisna, malo je teže reći “ma to je glupost”. 

To ima veze sa načinom razmišljanja tog vremena:

• medicina je bila mešavina empirije, simbolike i alhemije
• postojala je ideja da priroda “ostavlja tragove” (tzv. doktrina signatura)
• nasilna smrt = jaka životna energija → pa to “nešto” mora da radi

Drugim rečima: sistem je imao logiku. Samo ne onu koju danas koristimo.

Najcenjenija je bila mahovina sa lobanje osobe koja je umrla nasilno.

Zašto nasilno?

Zato što se verovalo da takva smrt “zarobljava” životnu energiju. I da ta energija, na neki način, ostaje u kostima. A ako već ostaje u kostima, zašto je ne bismo lepo sastrugali i popili?

U tom trenutku, neko je klimnuo glavom i rekao: ima smisla.

I tako je nastao lek.

Koristio se za:

• epilepsiju
• krvarenja
• “živčane poremećaje”

U praksi, to je značilo da imate problem sa telom, a rešenje je da uzmete nešto što je raslo na nečijoj smrti i unesete ga u svoj organizam.

Ako ništa drugo, zvuči kao dobar način da se problem zameni većim problemom.

Ali ono što je zanimljivo nije sama ideja. Ideje mogu biti bizarne. Ljudi imaju maštu.

Zanimljivo je što je ovo bilo — medicina.

Ne neka rubna praksa, ne narodna magija iz zabačenog sela.
Ovo se nalazilo u apotekama. Beležili su ga lekari. Prepisivalo se ozbiljno, sa dozama i indikacijama.

Drugim rečima, neko je uzeo lobanju, pogledao šta na njoj raste, i pomislio:
“Da, ovo ide u terapiju.”

Ako pokušamo da razumemo logiku, ona nije potpuno nasumična.
Tadašnja medicina je često radila po principu sličnosti i simbolike.

• nešto što dolazi iz smrti → može da utiče na život
• nešto što je povezano sa glavom → može da leči probleme u glavi
• nešto retko i neobično → verovatno ima posebna svojstva

Kad se sve to spoji, dobiješ mahovinu sa lobanje kao univerzalni dodatak ishrani. Samo što niko nije to tako zvao, jer marketing još nije bio razvijen.

I tu stvari postaju malo neprijatnije nego što na prvi pogled deluje.

 

Mahovina sa lobanje nije bila nikakav eksces, neka izolovana ideja koju je smislio jedan previše maštovit travar. Naprotiv. Ona pripada jednom širem, upornom obrascu u kome se ljudsko telo, u raznim oblicima, pretvara u lek.

Nekad je to bilo direktno, gotovo brutalno otvoreno — prah od mumija, krv pogubljenih, mast koja se pažljivo sakuplja i čuva kao dragocenost. A nekad, kao u ovom slučaju, malo suptilnije, gotovo estetski prihvatljivije. Ne uzimaš više deo tela. Uzimaš nešto što je raslo na njemu. Kao da ta mala distanca menja suštinu.

Mahovina sa lobanje je, u tom smislu, skoro elegantna. Ima u sebi nešto što liči na prirodu, na biljku, na život koji niče iz nečega što je odavno prestalo da bude živo. Dovoljno da umiri savest, a da zadrži ideju.

I upravo tu se krije problem koji nije istorijski, nego vrlo savremen.

Nije pitanje kako su ljudi tada mogli da veruju u tako nešto. To je najlakši deo. Svako vreme ima svoje objašnjenje, svoju logiku koja iznutra deluje potpuno razumno.

Mnogo je nezgodnije pitanje šta je to danas što nama izgleda jednako smisleno, a nekom budućem čitaocu će delovati kao mahovina sa lobanje.

Jer svaka epoha ima svoju verziju tog trenutka kada se nešto dovoljno neobično, dovoljno retko i dovoljno dobro upakovano proglasi rešenjem.

I ljudi uvek urade isto.

Prihvate ga.

Mahovina sa lobanje nije bila greška sistema, bila je njegov proizvod koji je tada delovao logično. Ako neko misli da je to sada nemoguće, vara se. Tokom kovida mnogi su bili zavedeni lekovima koji nisu bili delotvorni, ali su se uporno koristili. Počev od hlorokina. Alternativni prevaranti vole da koriste ove bizarne greške kako bi pokazali da je medicina uvek grešila. Lako je kritikovati, teško je stvarati.