Medicina po TV-u: brzo, sigurno, pogrešno

Gledam neku seriju na TV i uzdržavam se da ne komentarišem. Prošli put sam komentarisao kada su u nekoj seriji ozračili dragulje na rendgenu i onda ih tako ozračene pratili. Nakon toga retko ko želi sa mnom da gleda bilo šta. Razumem ja njih, ali je zaista teško gledati izmišljotine na TV koje glume da su ozbiljne serije.

 

Postoji trenutak kada čovek shvati da medicinske serije nisu snimane za lekare.

To nije odmah.
To ide postepeno. Kao trovanje.

Krene bezazleno. Uključiš epizodu, neko kašlje, neko trči hodnikom, kamera drhti kao da je i ona pod stresom. Sve deluje obećavajuće.

Onda se pojavi snimak pluća.

Naravno, okrenut.

Ne malo pogrešno. Potpuno pogrešno. Srce se preselilo na desnu stranu kao da je donelo odluku da promeni život. Niko ne reaguje. Petoro ljudi u belim mantilima gleda u to kao u Mona Lizu i klimaju glavom.

U tom trenutku ne znaš da li da se smeješ ili da proveriš da li si slučajno upao u paralelni univerzum gde anatomija funkcioniše po principu “kako kome padne na pamet”.

Ali to je tek početak.

Pacijent kaže: “Boli me stomak od juče.”

Tišina.

Onda jedan od njih, naravno najlepši u kadru, pogleda u daljinu i kaže:
“Ruptura aberantne arterije koja se javlja kod 0.0003% populacije.”

Bez analiza. Bez diferencijalne dijagnoze. Bez onog dosadnog dela gde medicina zapravo postoji. Čovek je praktično video bol u stomaku i rešio medicinu kao sudoku.

U realnom svetu, za takvu izjavu bi dobio pogled koji kaže: “Sedi i ćuti dok odrasli pričaju.”

Ali ne ovde.

Ovde svi klimaju glavom kao da su upravo prisustvovali otkrovenju.

I onda dolazi kruna.

Reanimacija. Prvo ide neko pipkanje grudnog koša, valjda treba da glumi masažu srca. Pacijenti su obučeni, valjda je strašno prikazati pacijenta bez odeće, ali nije strašno prikazati otvoreno telo. Opšte je poznato da se rađamo obučeni i da odeća raste sa nama.

Monitor pokazuje ravnu liniju. To znači da je srce završilo svoju priču i zatvorilo radnju. Ali neko viče “Brže!” kao da je problem u brzini, a ne u biologiji.

Defibrilator se puni. Dramatična pauza. Muzika raste.

“Clear!”

Struja ide kroz telo koje nema ritam, ali nema veze, serija ima. Naravno da se pacijent vraća. U sledećoj sceni već sedi i priča kao da je prespavao loš dan.

U realnosti, to bi bilo kao da pokušavaš da popraviš ugašen televizor tako što ga udaraš strujom. Impresivno za gledanje, besmisleno za funkciju.

Ali sitnice su zapravo najlepše.

Laboratorija koja daje rezultate brže nego što stigneš da otkucaš poruku.
Doktor koji sam radi CT, ultrazvuk, operaciju i usput rešava ljubavni trougao.
Rane koje izgledaju kao da su dezinfikovane Photoshopom.
Pacijenti koji posle operacije ustaju, skidaju infuziju i odlaze da vode duboke životne razgovore.

I naravno, univerzalno pravilo: niko nikada ne pere ruke kako treba.

To je možda i najrealniji deo.

U jednom trenutku shvatiš da problem nije u greškama.

Problem je u samopouzdanju tih grešaka.

Sve je pogrešno, ali izgovoreno sa takvom sigurnošću da počneš da sumnjaš u sopstvenu diplomu. Možda si ti učio pogrešnu medicinu. Možda negde postoji tajni fakultet gde se srce seli po potrebi i laboratorija radi na principu želje.

Onda se setiš da ne postoji.

I tu nastaje raskol.

Ili ćeš prihvatiti da gledaš bajku sa stetoskopom kao rekvizitom, ili ćeš svaku epizodu provoditi objašnjavajući ljudima oko sebe zašto to nema smisla.

Što te, sasvim očekivano, pretvara u najgoreg mogućeg saputnika za gledanje.

Jer niko ne želi da čuje da omiljena scena nije genijalna, nego fiziološki nemoguća.

Ali jednom kada vidiš obrnut snimak pluća, pogrešan šok defibrilatora i dijagnozu iz jedne rečenice, nema povratka.

Zabava ostaje.

Samo što sada dolazi sa fusnotama u glavi.

 

Onda, negde između jedne loše epizode i još lošije dijagnoze na ekranu, shvatiš da postoji nešto gore od scenarista.

Mnogo gore.

Ljudi koji su završili medicinu, položili ispite, prošli sve ono što bi trebalo da filtrira fantaziju od stvarnosti… i onda odlučili da im se dopada kako to rade u serijama.

U tom trenutku ironija prestaje da bude zabavna i postaje blago neprijatna. Kao kad se smeješ nečemu, pa shvatiš da si možda jedini kome je smešno.

Jer dok je sve na ekranu, postoji distanca. Znaš da je to priča, znaš da postoji režija, muzika, potreba da sve stane u četrdeset minuta. Niko razuman ne očekuje da medicina funkcioniše kao montaža.

Problem počinje kada ta montaža pređe preko stola.

Pacijent sedne, izgovori nekoliko simptoma, onako kako ljudi to rade u stvarnosti, nespretno, nedorečeno, pomešano sa strahom i Google pretragama od sinoć. S druge strane, umesto pitanja, umesto onog sporog, upornog razmotavanja priče, pojavi se pauza. Kratka, ali teatralna.

Pogled malo u stranu, kao da će odgovor stići iz nekog boljeg ugla.

I onda dijagnoza.

Ne kao pretpostavka, ne kao pravac razmišljanja, nego kao gotova rečenica, izgovorena sa sigurnošću koja ne ostavlja prostor ni za realnost, ni za grešku. Zvuči čisto, jasno, gotovo elegantno. Tačno onako kako zvuče stvari koje su napisane da budu uverljive, a ne da budu tačne.

U tom trenutku čovek ne zna da li da se divi samopouzdanju ili da proveri gde je izlaz.

Jer medicina bez sumnje nije medicina. Ona je imitacija sigurnosti. Vrsta performansa u kome se najvažniji deo, onaj dosadni, nevidljivi, koji se sastoji od pitanja, provere i povlačenja ručne kada nešto ne štima, jednostavno preskoči.

A performansi su, realno, sjajni za gledanje.
Problem je što niko ne dolazi kod lekara da bi gledao.

 

Tu negde dolazi i ona neprijatna misao koja ne prolazi lako. Nije problem što postoje serije koje pojednostavljuju stvari. Problem je što pojednostavljenje ume da izgleda primamljivo. Brzo, čisto, bez kolebanja. Kao da postoji način da se izbegne sva ona siva zona u kojoj medicina zapravo živi.

I onda neko odluči da tu verziju sveta uzme za ozbiljno.

Ne zato što ne zna bolje, nego zato što je lepša. Možda i zato što ne zna bolje.

Jer u njoj nema lutanja. Nema onog trenutka kada moraš da priznaš da nisi siguran. Nema čekanja nalaza, nema vraćanja na početak, nema neprijatnog osećaja da možda nisi u pravu.

Sve se rešava u jednoj rečenici.

Kao u seriji.

I tada postaje jasno da problem nikada nije bio u obrnutom snimku pluća.

To je bila sitnica. Vizuelna greška, lako uočljiva, skoro simpatična u svojoj očiglednosti.

Pravi problem je mnogo tiši.

On počinje onog trenutka kada neko poveruje da greška nije greška, nego stil.

I da sigurnost može da zameni razmišljanje.

Tu više nema potrebe da se snimak okrene kako treba.

Dovoljno je da neko stoji ispred njega i veruje da već gleda ispravnu sliku.

I to, za razliku od televizije, nema reklame između.

Uvek sam se pitao zašto daju ogromni novac na snimanje serije ili filma a ne utroše koju paru da neko proveri logičnost onoga što je proizvod. Naravno, ništa ne mora biti istina. Problem je kada se servira kao istina. Kao što sam bukvalno u svakoj seriji video kako neko sigurno otvara grlo i omogućava pacijentu da diše ili tenzioni pneumotrorax, pa toga ima izgleda na svakom ćošku. Ali zaista najveći problem je kada lekari dijagnoze postsvljaju na osnovu viđenog u TV serijama. Zluradi, a i ja među njima, reći će da nikada ništa nisu ni naučili.

Teši me to da je fizičarima gore od mene kada gledaju silne filmove sa događajima koji su fizički nemogući.