Medicina i molitva

Naše vrhunske bolnice uvode molitve, akupunkture i ostale papazjanije u redovni tretman pacijenata. Već su posadili crkve pa zašto da ne uvedu i ovo, što da ne. I sam se krstim kada vidim neke terapije i nalaze, što da to ne postane praksa.

To je i praktično, za one koji su zaboravili da se pomole pre nego su ušli u bolnice a znaju šta ih čeka.

Praktično je i za neke lekare, one - Ako pacijent preživi to je njihova zasluga a ako ne preživi onda je to Božija volja. Jako praktično a tu je i molitva koja je kriva ako je Bog nije čuo ili koverta nije bila dovoljno debela.

 

Molitva nije terapija. I to nije napad na veru.

Postoji nešto duboko ljudsko u tome da se čovek pomoli kada je bolestan. Ili kada pada avion. Za svaki slučaj. Iskonski strah od smrti. Naučeno, proizvod vekovnog marketinga i panike.

I postoji nešto duboko opasno kada zdravstveni sistem počne da se ponaša kao da je molitva medicinska procedura. Jer medicina nije nastala zato što ljudi nisu verovali.

Nastala je zato što vera nije zaustavljala sepsu.

Nije spuštala glikemiju.

Nije otvarala koronarne arterije.

Nije smanjivala mortalitet od pneumonije.

Ljudi su vekovima iskreno verovali. I umirali iskreno.

Zato smo izmislili nauku. Ne da zameni smisao, nego da zameni nagađanje. Izmisli smo nauku da imamo odgovor na milenijumski marketing, kao šansu da prestanemo da se plašimo nepoznatog. Korak po korak, činjenicu po činjenicu i došli smo do toga da možemo da se izborimo sa bolestima, još uvek ne svim, ali biće i toga, produžili smo život. 

 

Dobro, ali da li je neko to zaista istraživao?

Naravno da jeste. Ljudi su, u svojoj beskrajnoj ljudskoj želji da svaku ideju pretvore u randomizovanu studiju, testirali i molitvu.

Najpoznatija istraživanja bavila su se tzv. intercesornom molitvom: neko se moli za pacijenta koji ni ne zna da je predmet molitve.

Rezultati?

Najveće i metodološki najjače studije nisu pokazale klinički značajno poboljšanje ishoda.

Jedna od najpoznatijih studija, STEP studija sa više od 1800 pacijenata posle kardiohirurgije, nije pokazala korist od molitve. Zanimljivo, grupa koja je znala da se neko sigurno moli za njih imala je čak nešto više komplikacija, što autori nisu tumačili kao štetnost molitve već kao mogući psihološki efekat očekivanja i pritiska.

Sistematski pregled organizacije Cochrane zaključio je da nema jasnih dokaza da intercesorna molitva poboljšava oporavak ili smanjuje smrtnost.

Čak je i novija randomizovana studija kod hospitalizovanih pacijenata sa kovidom pokazala odsustvo efekta na mortalitet, dužinu lečenja, vreme na intenzivnoj nezi i mehaničku ventilaciju.

Ali ljudi se osećaju bolje kada se mole.

Da.

I tu dolazimo do mesta gde nauka postaje zanimljivija od karikature.

Postoje podaci da religioznost, osećaj smisla, zajednica, nada i ritual mogu pomoći anksioznosti, subjektivnom doživljaju bola, kvalitetu života i pridržavanju terapije. To nije malo i ne treba omalovažavati.

Ali to nije dokaz da molitva leči infekciju.

Kao što činjenica da te zagrljaj smiri ne znači da treba da zameni insulin.

Najveća opasnost nije molitva. Najveća opasnost je zamena.

Niko razuman ne ulazi u operacionu salu i viče:
"Prekinite anesteziju, pojačajte psalme." Priznajmo da smo blizu toga. I više nije smešno.

Istorija pokazuje da ljudi vrlo lako pređu granicu.

Prvo:
"Dajmo i molitvu." Što da ne, neka popovi malo pomažu ljudima.

Onda:
"Zašto toliko lekova?" Nije to od Boga.

Pa:
"Prava vera leči." Samo vera u Boga leči, bolest i smrt nisu bitne.

Pa:
"Ko umre, nije dovoljno verovao." Naravno, umiru oni koji ne veruju dovoljno ili ne veruju uopšte ili ih leče neki bezbožni lekari.

I odjednom više ne pričamo o duhovnosti. Pričamo o napuštanju medicine.

Zato medicina mora da ostane dosadna u najboljem mogućem smislu:
dokazi, kontrolne grupe, statistika, ponovljivost.

Ako neko želi da se moli pre operacije, to je ljudski.

Ako hirurg počne da bira između antibiotika i molitve, vreme je da se zabrinemo.

Vera može da bude saputnik.

Ali terapijski protokol ne sme da bude liturgijski kalendar.

 

Kada bolest postane moralni neuspeh: industrija duhovnog lečenja

Nekada je šarlatan morao da obuče ogrtač, zapali tamjan i viče da isteruje demone.

Danas ima logo.
Instagram.
Knjigu od 300 strana.
I rečenicu:
„Ne kažem da odbaciš medicinu, samo kažem da se zapitaš zašto si privukao bolest.“

I odjednom više nema virusa.

Nema genetike.

Nema mutacija.

Nema epidemiologije.

Ima samo tebe.

I tvoje navodno pogrešne misli.

Ideja koja zvuči lepo. I postaje okrutna.

Jedna od najpoznatijih verzija te ideje popularizovana je kroz knjige You Can Heal Your Life i ranije radove Louise Hay.

Osnovna poruka glasi približno ovako:

Bolest nije samo biološki događaj. Ona je odraz unutrašnjeg konflikta, potisnutih emocija, krivice, straha ili pogrešnog načina razmišljanja.

Na prvi pogled zvuči humano. Dok ne pitaš šta to znači u praksi.

Ako je rak posledica „duboke povređenosti“…

Ako je infekcija posledica „pogrešnog mentalnog obrasca“…

Ako je AIDS posledica unutrašnjeg konflikta…

Šta onda poručuješ čoveku koji nije ozdravio?

Da nije dovoljno oprostio?

Da nije dovoljno pozitivno mislio?

Da je pogrešno voleo?

To više nije pomoć. To je prebacivanje krivice na bolesnog. Kao da pacijent dobija dijagnozu i račun za moralni neuspeh.

Nauka je ovo proveravala. Više puta.

Postoji cela oblast koja proučava odnos psihe i zdravlja.

I odgovor je zanimljiv:

Psihičko stanje utiče na doživljaj bolesti, kvalitet života, stres, san, saradljivost u terapiji i neke fiziološke parametre.

Ne postoje dokazi da afirmacije, molitva ili „ispravljanje misli“ leče rak, brišu infekcije ili zamenjuju terapiju.

Da, hronični stres može uticati na imunitet.

Ne, tuga ne pravi metastaze.

Da, podrška pomaže oporavku.

Ne, leukociti ne čitaju motivacione citate.

Najopasniji deo nije što ne deluje.

Najopasniji deo je što sistem ima ugrađen mehanizam da nikad ne pogreši.

Ako ozdraviš:
„Vidite da radi.“

Ako ne ozdraviš:
„Nisi dovoljno verovao.“

To je savršena teorija. Savršena jer je neoboriva. A neoborive teorije nisu nauka. One su marketing.

I zato je sasvim legitimno da čovek na hemoterapiju ponese krst, brojanicu, molitvenik ili amajliju.

Ljudi nisu laboratorijski miševi. Ali trenutak kada neko počne da prodaje ideju da se bolest leči verom, energijom ili afirmacijama umesto medicine, više ne pričamo o duhovnosti.

Pričamo o trgovini očajem.

I istorijski gledano, to je jedna od najstarijih i najprofitabilnijih industrija koje je čovečanstvo izmislilo.

Verujem da bi mnogi ovo proglasili raspravom o veri, ali nije. Ovo je tekst o trgovini i marketingu. Milion puta ponovljena laž, udružena sa strahom lako postane jedina istina, ona obavezna koja ne trpi dokaze, tako je najlakše vladati. 

Ponoviću ono što se mnogima neće dopasti - Ako se lekar krije iza vere onda kako mu verovati? Uopšte ne napadam nečija uverenja već govorim o borbi za ljudski život. Govorim o traženju izgovora za greške. Uostalom ako sve određuje neka viša sila čemu onda lečenje? Onda lekare zameniti popovima u Maseratijima, Mercedesima i sličnim, vekovima su bezuspešno lečili, što da ne nastave.

I jedno pitanje. Gde se leče popovi?