Pravo na lečenje

Gledam neku seriju na TV i vidim nešto zanimljivo. Kreacionista, suočen sa dokazom da je Zemlja mnogo starija nego što on zamišlja (6000 godina) odgovara - Valjda više verujem Bogu nego naučnicima.

I time dolazimo do suštine problema - Verovanje ili činjenice?

Da li smo kao civilizacija naučili da moramo da se držimo činjenica ili ćemo i dalje da odluke donosimo na osnovu ličnih ubeđenja zasnovanih samo i jedino na svom egu. 

Obično se uzima da je razgraničenje Crkve i Nauke krenulo od Isaka Njutna, ali Njutn je napisao više tekstova o teologiji nego o fizici. Poznat je i po proučavanjima proročanstava iz Knjige proroka Danila.

Recimo da razvod Crkve i Nauke počinje od Nikole Kopernika i Galileo Galileja pa preko Frensisa Bejkona i Rene Dekarta. Njutn nije bio čovek koji je odvojio nauku od vere. Paradoksalno, bio je jedan od poslednjih velikih naučnika koji je iskreno verovao da proučavanjem prirode direktno proučava Božji plan. Ali zakoni koje je otkrio omogućili su narednim generacijama da prirodu objašnjavaju bez potrebe za teološkim objašnjenjima. Drugim rečima, Njutn je sagradio most preko kojeg je nauka kasnije otišla mnogo dalje nego što je on sam verovatno zamišljao.

 

Kada religija stane između pacijenta i lečenja

Postoji trenutak kada svako društvo mora da odgovori na jednostavno pitanje:

Šta je važnije? Život čoveka ili versko uverenje?

Moj odgovor je jednostavan. Život.

Ne zato što ne poštujem pravo ljudi da veruju u šta žele. Neko veruje u Boga, neko u više bogova, neko ni u jednog. Neko veruje u đavola, neko veruje u više sile ili reptile koji vladaju Zemljom. To je lična stvar i jedno od osnovnih ljudskih prava.

Problem nastaje onog trenutka kada versko uverenje počne da odlučuje umesto medicine. Naročito kada odluku ne donosi odrasla osoba za sebe, već roditelj za dete.

Sloboda veroispovesti nije pravo da se ugrozi tuđi život

Savremena društva s pravom štite verske slobode.

Nijedno pravo nije apsolutno.

Roditelj nema pravo da detetu zabrani školovanje. Nema pravo da ga fizički zlostavlja. Nema pravo da mu uskrati hranu.

Pa zašto bi imao pravo da mu uskrati medicinsku pomoć koja može da mu spase život?

Ako dete ima tešku infekciju, leukemiju, dijabetes ili unutrašnje krvarenje, medicina ne pita kojoj religiji pripada. Bakterije ne proveravaju versku knjižicu. Tumorske ćelije ne konsultuju svete spise pre nego što počnu da se dele.

Bolest je potpuno ravnodušna prema našim uverenjima.

Zbog toga je i lečenje zasnovano na dokazima, a ne na veri.

Odrasla osoba i dete nisu isto

Situacija je nešto složenija kada odrasla osoba odbija terapiju. Odrasli ljudi imaju pravo da donose loše odluke. Mogu da odbiju operaciju. Mogu da odbiju transfuziju. Mogu da odbiju hemoterapiju.

Lekari se često neće složiti sa tom odlukom, ali će je poštovati ako je pacijent sposoban da razume posledice.

To je cena lične autonomije.

Međutim, dete nema razvijenu sposobnost da donosi takve odluke. Kada roditelj odbije terapiju za dete zbog religijskih razloga, posledice ne snosi roditelj. Posledice snosi dete. A upravo zato država ima obavezu da interveniše kada je život maloletnika ugrožen.

Istorija puna nepotrebnih smrti

Tokom decenija zabeleženi su brojni slučajevi dece koja su umrla jer su roditelji odbili transfuziju krvi, antibiotike, insulin ili onkološko lečenje.

U mnogim zemljama sudovi su morali da oduzmu pravo odlučivanja roditeljima kako bi lekarima omogućili da sprovedu terapiju.

To nije napad na religiju. To je zaštita života. I upravo je to posao države. Ne da procenjuje čija je vera ispravna, već da zaštiti one koji ne mogu sami sebe da zaštite.

Medicina ne traži veru. Traži dokaze.

Antibiotici su smanjili smrtnost od bakterijskih infekcija.

Vakcine su sprečile milione smrti.

Insulin je omogućio život milionima dijabetičara.

Transfuzije krvi svakodnevno spašavaju živote nakon trauma, operacija i komplikacija porođaja.

Nijedna od tih metoda nije uvedena zato što je neko verovao da deluje. Uvedene su zato što je dokazano da deluju. Hiljade studija. Milioni pacijenata. Decenije praćenja rezultata.

To je ogromna razlika između medicine i dogme.

Dogma kaže da je nešto istina.

Nauka pokušava da proveri da li je istina.

 

Najveći paradoks

Posebno je zanimljiv jedan paradoks.

Ljudi koji odbijaju medicinu iz religijskih razloga često to rade koristeći sve blagodeti moderne medicine.

Dolaze u bolnicu automobilom. Koriste mobilni telefon. Rade CT, magnetnu rezonancu i ultrazvuk. Koriste antibiotike kada im odgovaraju. Prihvataju anesteziju kada im je potrebna. Ali kada određena terapija dođe u sukob sa njihovim tumačenjem vere, odjednom nauka više nije prihvatljiva. I to odmah trče da objave na društvenim mrežama koristeći najnovije prednosti tehnologije, tj nauke. Pa kako veruju da će njihova poruka završiti baš gde treba?

Kao da gravitacija, elektronika i hirurgija važe samo dok nam se sviđaju rezultati.

Ljudski mozak je fascinantan organ. Uspeo je da napravi teleskop koji vidi milijardama svetlosnih godina daleko, ali i da istovremeno zaključi da je transfuzija krvi veća opasnost od masivnog krvarenja. Ili, kao što mi je jedan maloumnik rekao - Bolja je i smrt nego vakcina.

Gde povući granicu?

Možete verovati u šta god želite. Možete se moliti. Možete postiti. Možete nositi verske simbole. Možete organizovati svoj život prema religijskim načelima. To je vaše pravo.

Ali pravo na veru prestaje tamo gde počinje ugrožavanje života drugog čoveka. Posebno deteta. Jer dete nije vlasništvo roditelja. Dete je ljudsko biće sa sopstvenim pravom na život, zdravlje i medicinsku zaštitu.

Nijedna velika svetska religija u celini ne zabranjuje lečenje. Problem uglavnom nastaje kod pojedinih verskih zajednica, sekti ili specifičnih tumačenja vere.

Najpoznatiji primer su pripadnici Jehovini svedoci, koji tradicionalno odbijaju transfuziju pune krvi i većine krvnih derivata zbog svog tumačenja biblijskih tekstova. Zbog toga su vođeni brojni sudski sporovi kada su u pitanju maloletna deca.

Postoje i manje grupe koje zagovaraju takozvano "lečenje verom" (faith healing), uglavnom u okviru pojedinih protestantskih pokreta. Neke od njih smatraju da je molitva dovoljna i odbacuju medicinske intervencije poput antibiotika, vakcina ili operacija. U SAD je zabeležen veći broj smrtnih slučajeva dece povezanih sa takvim verovanjima.

Christian Science istorijski je imao rezervisan stav prema medicini i naglašavao duhovno isceljenje. Međutim, danas mnogi pripadnici koriste zdravstvenu zaštitu i stavovi nisu jednako strogi kao nekada.

Važno je naglasiti da:

• Rimokatolička crkva ne zabranjuje lečenje, transfuzije, vakcine ili operacije.
• Srpska pravoslavna crkva ne zabranjuje medicinsko lečenje.
• Islam ne zabranjuje lečenje; naprotiv, traženje pomoći lekara uglavnom se smatra poželjnim.
• Judaizam snažno podržava očuvanje života, često čak stavljajući spasavanje života iznad mnogih verskih pravila.

Zanimljivo je da se u judaizmu koristi princip pikuah nefeš prema kojem spasavanje ljudskog života ima prednost nad gotovo svim drugim verskim obavezama. To je zapravo stav koji je veoma blizak modernoj medicinskoj etici.

Dakle, kada govorimo o odbijanju lečenja iz religijskih razloga, uglavnom ne govorimo o religijama kao takvima, već o određenim verskim grupama ili ekstremnim tumačenjima unutar njih.

Pravno gledano, u većini razvijenih država roditelji mogu odbiti određene procedure za sebe, ali kada je ugrožen život deteta, sudovi vrlo često staju na stranu lekara i nalažu sprovođenje terapije. Ideja je jednostavna: sloboda veroispovesti je važno pravo, ali pravo deteta na život i zdravstvenu zaštitu smatra se još važnijim. Ljudi su vekovima ratovali oko toga ko je u pravu pred Bogom. Pred masivnim krvarenjem, međutim, krvni pritisak ostaje prilično ravnodušan prema teološkim raspravama.

Na kraju

Religija može pružiti utehu. Može pomoći ljudima da pronađu smisao, snagu i nadu u teškim trenucima.

Medicina ima drugačiji zadatak. Njena uloga nije da odgovori zašto patimo. Njena uloga je da smanji patnju kada god može. Kada se život nađe na jednoj strani, a verska zabrana lečenja na drugoj, izbor bi morao biti očigledan. Jer nijedno dete ne bi smelo da umre od bolesti koju je moguće lečiti. I nijedan čovek ne bi smeo da izgubi pravo na medicinsku pomoć zato što je neko drugi odlučio da je vera važnija od njegovog života.

U svetu prepunom ideoloških sukoba, možda je upravo to najjednostavniji moralni princip:

Prvo sačuvaj život. O svim ostalim pitanjima možemo raspravljati kasnije.

Nikada se nikome nisam mešao u to da li veruje u neke više sile, ni ovaj tekst nije protiv nečijeg verovanja, ali jeste protiv dogmi i protiv mešanja u pravo na život. Ne kažem da najveće religije imaju nešto protiv lečenja, ali ima dosta mešanja, previše mešanja u stavove o lečenju. 

Sveštenici se leče u bolnicama, ne leče sami sebe, ali su itekako sposobni da pogrešno savetuju. Imamo primer upotrebe iste kašike tokom kovida-19. 

Zašto sam ovo napisao? Skoro svi, ako ne i svi, antivakseri se smatraju velikim vernicima i stalno se pozivaju na Boga i svesno uskraćuju deci pravo na zdravlje.