Čarobni pasulj medicine

Čitam danas članak koji je napisao Prof. dr Radovanović, osoba koju izuzetno poštujem. Pokušava čovek da objasni zašto osobama koje ne poštuju medicinu zaista nije mesto na fakultetu, ali džabe, niko to ne gleda niti sluša, sve dok ne bude prekasno, a onda... prekasno je.

Par godina pre početka epidemije kovida-19 pisao sam o čitavom pokretu koji forsira jednu izmišljenu bolest i uporvo forsira terapiju za njeno lečenje. Pisao sam kako postoje podaci da je jedan broj lekara sa Balkana išao na obuku za, biću precizan, uništavanje zdravstva. Ne znam kako da nazovem drugačije. Ta terapija je bila:

azytromicin

Vit D

ivermektin

hlorokin

cink

Zvuči poznato? 

 

 

Pandemija i čarobni pasulj moderne medicine

Postoji nešto fascinantno u ljudskoj potrebi da tokom globalne zdravstvene krize pronađe lek koji zvuči kao da ga je izmislio pijani alhemičar u podrumu srednjovekovne krčme.

Dok su virusolozi, infektolozi, imunolozi i intenzivisti pokušavali da razumeju potpuno novu bolest, jedan deo sveta je odlučio da je pravo rešenje sakriveno negde između preparata za parazite i tableta koje su pre nekoliko decenija završile svoju karijeru u potpuno drugim indikacijama.

I tako je nastao kult ivermektina i hlorokina.

Ne kao nauka.

Kao religija.

Jer nauka ume da bude dosadna. Nauka traži studije, statistiku, ponovljivost, kontrolne grupe, metaanalize i neprijatnu naviku da ruši ideje koje zvuče lepo na Fejsbuku.

Misteriozni “zabranjeni lek” je mnogo uzbudljiviji.

Naročito ako uz njega ide obavezna rečenica:

“Oni kriju istinu.”

Naravno.

Farmaceutske kompanije koje zarađuju milijarde navodno su odbile da prodaju “jeftin i efikasan lek” i umesto toga organizovale globalnu zaveru u kojoj učestvuju države, univerziteti, bolnice, hiljade istraživača i verovatno tri taksiste iz Zemuna koji “imaju pouzdane informacije”.

Jer ništa ne zvuči racionalno kao teorija zavere koja zahteva koordinaciju miliona ljudi, ali istovremeno veruje da tajnu može da razotkrije čovek sa YouTube kanalom i mikrofonom od 12 evra.

Ivermektin: od antiparazitika do mesije interneta

Ivermektin jeste koristan lek.

Protiv parazita. To nije sporno.

Problem nastaje kada ljudi vide da nešto “deluje u laboratoriji” i odmah zaključe da je to rešenje za bolest kod ljudi.

U laboratoriji i varikina ubija virus.

To ne znači da treba da je pijemo između doručka i probiotika koje nam apoteka automatski uvali čim uđemo unutra. Civilizacija je zaista napravila pun krug.

Da bi ivermektin pokazao ozbiljniji antivirusni efekat u nekim eksperimentalnim uslovima, bile bi potrebne koncentracije koje kod ljudi praktično nisu bezbedne.

Ali internet ne voli farmakokinetiku.

Internet voli rečenice napisane velikim slovima.

“LEK POSTOJI.”

I onda kreće spektakl.

Ljudi kupuju veterinarske preparate.
Računaju doze pomoću Telegram grupa.
Gutaju nešto što nema smisla.
A svaki pacijent koji ozdravi postaje “dokaz”.

Što je fascinantna logika.

Ogromna većina ljudi sa kovidom bi preživela i da je tokom infekcije jela samo supu i gledala turske serije. To nije dokaz da je glavni terapijski protokol zapravo “Sulejman Veličanstveni”.

Hlorokin: povratak leka koji internet nije umeo da pusti da umre

Hlorokin i hidroksihlorokin su imali svojih pet minuta slave.

Nauka ih je ispitala.

Ozbiljno.

Detaljno.

I rezultat je bio prilično razočaravajući za ljude koji vole da viču “farmakomafija”.

Nema jasne koristi u lečenju kovida.

Ali postoji sasvim realan potencijal za neželjene efekte, naročito srčane aritmije kod nekih pacijenata.

I tu dolazimo do dela koji je možda najapsurdniji.

Nakon što su ozbiljne studije pokazale da nema koristi, deo ljudi nije promenio mišljenje.

Naprotiv.

To im je postao još veći dokaz da su “u pravu”.

To je trenutak kada medicina prestaje da bude medicina i postaje sektaški performans.

Ako dokaz ne podržava teoriju, onda je dokaz “lažiran”.

Ako deset studija ne pokaže efekat, onda se traži jedanaesta sa sumnjivom metodologijom koju je objavio časopis između oglasa za čudotvorne kristale i recepata za detoks sokove.

Problem nikada nije bio samo u lekovima

Pravi problem nije ivermektin.

Nije ni hlorokin.

Pravi problem je ideja da se medicina može svesti na bajku u kojoj postoji tajni lek, zli sistem i hrabri jutjuber koji spasava čovečanstvo iz dnevne sobe zatrpane energetskim suplementima.

Pandemija je pokazala koliko ljudi očajnički žele jednostavne odgovore.

Virus je komplikovan.
Imunologija je komplikovana.
Kliničke studije su komplikovane.

Ali “oni kriju lek” je jednostavno.
Filmski.
Zabavno.

I katastrofalno opasno.

Jer kada ljudi izgube poverenje u medicinu zasnovanu na dokazima, ne stradaju influenseri.

Stradaju pacijenti.

Neki izgube vreme.
Neki izgube novac.
Neki završe sa ozbiljnim komplikacijama.
A neki, nažalost, izgube mnogo više od toga.

I to je možda najmorbidniji deo cele priče:

Tokom jedne od najvećih zdravstvenih kriza modernog doba, deo čovečanstva je odlučio da više veruje čoveku sa podcasta nego intenzivisti koji 18 sati dnevno gleda ljude kako umiru.

Vrsta civilizacijskog eksperimenta koju ni scenaristi distopijskih filmova ne bi napisali bez komentara:

“Ne preteruj, publika neće poverovati da su ljudi baš ovoliko ludi.”

 

Mega-doze vitamina i suplementi

Vitamin C.
Vitamin D.
Cink.
Selen.
Magnezijum.
Koenzim Q10.
Verovatno i prašina sa Himalaja ako je lepo upakovana.

Naravno, deficit vitamina treba korigovati. To nije sporno.

Ali ideja da ćete infuzijom vitamina C “spržiti virus” bila je jedna od omiljenih fantazija pandemije.

Virus:

• ulazi u ćeliju,
• koristi ćelijski aparat,
• izaziva kompleksni imunološki odgovor.

Internet:
“Da li ste probali šumeću tabletu od narandže?”

Postoji ogromna razlika između održavanja normalnog nutritivnog statusa i pseudomedicinskog bombardovanja organizma suplementima bez dokaza.

---

Favipiravir i razni “spasioci iz očaja”

Favipiravir je u nekim državama korišćen veoma agresivno uprkos ograničenim i kontradiktornim dokazima.

Problem tokom pandemije nije bio samo u jednom leku.

Problem je bio obrazac ponašanja:

• mala ili slaba studija,
• medijski haos,
• politički pritisak,
• očaj javnosti,
• i onda lek preko noći postaje “revolucionaran”.

A onda stignu veće, kvalitetnije studije i pokažu:
“Ne baš.”

Ali tada je internet već odlučio.

I internet nikada ne voli kada mu činjenice pokvare narativ. Kao dete koje se naljuti jer gravitacija uporno radi.

---

Antikoagulansi “na slepo”

Kovid jeste povećavao rizik tromboza kod određenih pacijenata.

Ali onda su neki ljudi počeli preventivno da uzimaju antikoagulanse bez jasnih indikacija i nadzora.

Što je divna ideja dok ne dođe krvarenje.

Medicina je veoma komplikovana oblast u kojoj “možda će pomoći” ponekad znači:
“napravili smo novi problem.”

---

Najveća greška: terapija preko ideologije

Možda najgori aspekt pandemije bio je trenutak kada su lekovi prestali da budu medicinska tema i postali političko-plemenski simboli. Još je gore kada isti ljudi tvrde da virusi ne postoje, ali da se leče ivermektinom. Genijalno.

Neki ljudi nisu “branili ivermektin”.

Branili su identitet.

Ako priznaš da lek ne deluje, onda moraš da priznaš da si godinama verovao pogrešnim ljudima.

A to ljudski ego teško podnosi.

Mnogo je lakše poverovati da je čitav svet korumpiran nego prihvatiti da je čovek sa Telegram kanala možda samo samouvereni idiot sa Wi-Fi signalom.

 

Priča o protivnicima nauke je slojevita, nije tako lako sve objasniti. Neki su jednostavno po zadatku spremni da unište zdravlje nacije i upravo se takvi najviše busaju u junačke nacionalističke grudi. Što više pominju naciju kao argument to više rade protiv te nacije, staro pravilo. Drugi smatraju da ono što nisu sposobni da shvate ne može biti istina, jer kako da je neko pametniji od njih, to je nedopustivo. Sledeći soj su oni koji su nezadovoljni životom i žele da po nečemu budu važni. Onda su tu oni koji su opterećeni paranojom. Ali svi zajedno obožavaju diktatore, valjda je to strah da će morati sami nešto da smisle, nije to lako.