Svesno verovanje u laž

Nekada davno Hans Kristijan Anderson je napisao:  "Nije dovoljno samo živeti! – reče leptir, Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća!"
Zašto onda ljudi pristaju da žrtvuju svoju slobodu verujući u ono što znaju da su laži? Možda je Gebels bio u pravu kada je rekao da 100 puta izgovorena laž postaje istina. Tačno, ali ako se niko ne usprotivi. Diktatori ne vladaju zbog svoje lične snage već zbog bezvoljnosti pojedinaca i pristajanja na laži
Šta se dešava u mozgu osoba koje svesno pristaju da poveruju u laži iako znaju da se radi o lažima. Ovo se često dešava. Krenuću od poznatih istorijskih primera kada su, skoro, čitave države verovale u očigledne laži svojih političara.


 

Sovjetski revizionizam i "Velika čistka" (1936-1938)

  • Laž/Verovanje: Da su mnogi osnivači Revolucije, heroji građanskog rata i stari boljševici zapravo "špijuni", "izdajice" i "neprijatelji naroda".

  • Kontekst: Staljin je eliminisao sve potencijalne rivale i stvarao kult ličnosti.

  • Kako se pristajalo:

    • Javna priznanja: Optuženi su na montiranim procesima javno priznavali apsurdne zločine koje nisu počinili. Neki su to učinili iz patnje, neki verujući da je to njihova "poslednja dužnost Partiji".

    • Priznanje kao društveni ritual: Članovi Partije koji su znali da su optužbe lažne, ipak su ih podržavali u javnosti. Aktivno su potiskivali svoje saznanje kako bi preživeli i ostali lojalni kolektivu.

    • Erozija realnosti: Konstantno ponavljanje u medijima, uništavanje dokaza (brisanje ljudi sa fotografija), i strah su doveli do toga da su čak i rođaci optuženih počinjali da sumnjaju u njihovu nevinost.

  • Ključni citat: Pisca Lidiya Chukovskaya opisala je atmosferu: "Ne samo da smo morali da umremo, već smo morali da umremo slažući se."

Nacistička propaganda o Jevrejima (1933-1945)

  • Laž/Verovanje: Da su Jevreji "podljudi" (Untermenschen), da kontrolišu svetske finansije, da su iza poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu ("udarac nožem u leđa").

  • Kontekst: Stvaranje žrtvenog jarca za društvene i ekonomske probleme Nemačke, opravdavanje rasnih zakona i genocida.

  • Kako se pristajalo:

    • Postepena radikalizacija: Laž se nije pojavila odjednom. Kroz godine, korak po korak (šaljive karikature → ozbiljne optužbe → naučno opravdavanje → dehumanizacija), javnost je bila navikavana na sve ekstremnije ideje.

    • Uključivanje nauke i kulture: Pseudo-naučnici, doktori i profesori davali su "autoritet" lažima. To je omogućilo obrazovanim ljudima da racionalizuju i prihvate.

    • Socijalni pritisak i strah: Javno izražavanje sumnje je bilo označeno kao "ne-patriotsko". Ljudi su javno pristajali na laž iz straha, ali su vremenom, kroz konformizam, mnogi i internalizovali verovanje.

    • "Laž velika kao planina" (Großen Lüge): Goebbels je verovao da ogromnu, apsurdnu laž ljudi lakše poveruju od male, jer pomisle: "Niko ne bi smeo da iznese tako nešto drsko, ako ne bi bilo bar delimično tačno."

Denijalizam u modernoj istoriji: Negiranje genocida

  • Laž/Verovanje: Da masakri koji su se dešavali u bliskoj prošlosti nisu bili genocid, da su brojevi preuveličani, da su žrtve bile "borci" ili da se događaj nije desio.

  • Kontekst: Nacionalistički narativi

  • Kako se pristajalo:

    • Selektivno navođenje činjenica: Fokus na pojedinačne kontroverze (tačan broj, pojedinačne odluke) da bi se podrila celina dokazane istine.

    • Stvaranje alternativne struje "eksperata": Pojedini akademici, novinari i "nezavisna istraživanja" daju naučni ili analitički omotač denijalizmu, što omogućava običnim građanima da kažu: "Postoje dve strane priče, naučnici se ne slažu."

    • Socijalna i politička nagrada: U određenim krugovima, negiranje genocida se doživljava kao patriotski čin i znak lojalnosti narodu. Priznanje istine može dovesti do socijalnog isključenja.

    • Erozija dokaza: Konstantno ponavljanje da su sudovi pristrasni, da su dokazi lažirani, polako ruši sam koncept objektivnog dokaza u umovima sledbenika.

"Lobanja naroda" – Pol Potova Kampućija (1975-1979)

  • Laž/Verovanje: Da je društvo potrebno vratiti na "Godinu nulte" (Year Zero), uništavajući sav moderni gradski život, obrazovanje, novac, porodicu i religiju. Da intelektualci (čak i oni sa naočarima) truju društvo.

  • Kako se pristajalo:

    • Totalno prekidanje s prošlošću: Uništavanje knjiga, arhiva, dokumenata. Bez uporišta u prošlosti, mozak nema referentnu tačku za poređenje.

    • Novi jezik i ritmovi: Uvođenje novih pozdrava, pesama, stalno ponavljanje slogana (Angkar je sveznaoća, Angkar je savršen) stvara novu verbalnu i mentalnu stvarnost.

    • Svestrano prisiljavanje na javno pristajanje: Ljudi su morali da učestvuju u javnim samokritikama, da pevaju revolucionarne pesme i da priznaju neverovatne "zločine". Ovaj javni performans je postepeno menjao i njihovo unutrašnje verovanje (fenomen "takmičarske privrženosti").

Savremeni primer: "Pljosnata Zemlja" u digitalnom dobu

  • Laž/Verovanje: Da je Zemlja ravna ploča, a ne globus, i da je sva nauka o kugli zavera.

  • Kontekst: Društveni mediji, algoritamske mehuri.

  • Kako se pristajalo:

    • Selektivno izlaganje: Algoritmi korisniku serviraju samo sadržaj koji potvrđuje verovanje. Prefrontalni korteks aktivno filtrira suprotstavljene dokaze kao "deo zavere".

    • Emocionalna zajednica: Članstvo u grupi pruža osećaj pripadnosti, posebnosti i otkrivene tajne. Ovo zadovoljava duboke psihološke potrebe, što čini verovanje emocionalno isplativijim od činjenične istine.

    • Nepoverenje u institucije: Kada se jednaj izgubi poverenje u nauku, vladu i medije, bilo koja alternativa postaje podjednako verovatna. Mozak prihvata laž jer ona podržava već postojeće nepoverenje.

 


Kada se svesno pristaje na laž (odnosno kada osoba namerno izabere da veruje u nešto što objektivno nije tačno, iako je svesna činjenica), mozak prolazi kroz nekoliko zanimljivih, ponekad i kontradiktornih procesa. To nije prosto "laganje sebi", već aktivno usvajanje alternativne verzije realnosti.

Evo kako se to obično odvija na neuralnom i psihološkom nivou:

Kognitivna disonanca – početni sukob

Mozak se prvo suočava sa kognitivnom disonancijom – neprijatnim stanjem kada dve ili više misli/beljenja su u sukobu (npr. "Znam da je ovo netačno" vs. "Želim/treba da verujem da je tačno").

  • Anteriorni cingularni korteks (ACC) i insula se aktiviraju – to su oblasti povezane sa detekcijom grešaka, emocionalnom nelagodom i konfliktom.

  • Oseća se mentalna tenzija, nelagoda, a možda i anksioznost.

Svesno potiskivanje i racionalizacija

Da bi smanjio disonancu, mozak pokreće racionalizaciju i potiskivanje:

  • Prefrontalni korteks (PFC) – deo mozga odgovoran za donošenje odluka, voljnu pažnju i moralno rasuđivanje – namerno potiskuje ili reinterpretira protivrečne informacije.

  • PFC može "preglasati" signale iz emocionalnih centara (kao što je amigdala) i iz zona odgovornih za činjenično pamćenje (hipokampus).

  • Osoba počinje da traži dokaze koji podržavaju laž, a ignorise one koji je opovrgavaju (pristrasnost potvrde).

Emocionalna potpora odluci

Ako je laž povezana sa jakom emocionalnom potrebom (npr. sigurnost, pripadnost, izbegavanje bola, podrška identitetu), emocionalni centri (amigdala, ventromedijalni PFC) mogu preuzeti primat nad racionalnim delom.

  • Mozak bira verovanje koje donosi emocionalnu olakšicu, čak i ako je to neistinito.

  • Ovde može ući u igru i motivisano verovanje – verujemo u ono što nam je korisno da verujemo.


 

Postepena asimilacija – laž postaje "istina" u umu

Kroz ponavljanje i emocionalnu investiciju:

  • Sinaptička plastičnost se prilagođava – neuronske veze koje podržavaju novo verovanje se jačaju, a one koje ga dovode u pitanje slabe (neuroplastičnost radi na konsolidaciji laži kao istine).

  • To može dovesti do toga da se svesna laž vremenom pretvori u nesvesno prihvaćenu istinu – osoba prestaje da doživljava to kao laž i počinje iskreno da veruje.

  • Sebeobmana postaje stabilnija – mozak "zaboravlja" da je to izvorno bila namerna laž.

Socijalni faktori – potvrda okoline

Ako okolina (porodica, grupa, autoriteti) podržava tu laž:

  • Aktiviraju se oblasti povezane sa nagradom i pripadnošću (ventralni striatum, orbitofrontalni korteks).

  • Socijalni pritisak smanjuje aktivnost u zonama odgovornim za kritičko razmišljanje.

  • Usaglašavanje sa grupom oseća se kao psihološka nagrada, što učvršćuje laž.

Mogući dugoročni efekti

  • Smanjena senzitivnost na disonancu – vremenom mozak postaje manje osetljiv na sukob između laži i činjenica (navikava se).

  • Promene u moralnom rasuđivanju – ako se često svesno pristaje na laž, može doći do "otupljivanja" moralnog kompasa, jer se granica istine i laži zamagljuje.

  • Kognitivno opterećenje – održavanje dve verzije realnosti (jednu istinitu, jednu usvojenu) može iscrpljivati mentalne resurse.

Zašto to ljudi rade?

  • Emocionalno preživljavanje – da bi izbegli bol, strah, gubitak identiteta.

  • Socijalna pripadnost – pristajanje na laž cene, religije, ideologije da bi se pripadalo grupi.

  • Kontrola i sigurnost – laž može davati iluziju kontrolisanja haotične stvarnosti.


 

U suštini, mozak ima izuzetnu sposobnost da reorganizuje sopstvenu percepciju realnosti kako bi smanjio psihološki stres, čak i na račun objektivne istine. To nije nužno "slabost" – ponekad je to mehanizam zaštite, ali može dovesti do dubokog raskola sa stvarnošću i drugim ljudima.

Tragično je to što, vremenom, osoba može potpuno zaboraviti da je izvorno znala da se radi o laži – i postati najveći branilac te laži.

Naveo sam krupne primere, ali sve ovo se dešava pojedinačno i lično, svakodnevno. Ne nužno vezano za politiku, mada je evidentno da ur-fašizam koristi laži veoma umešno i da se upravo zasniva na lažima, ovo je proces kome je podložan svako od nas. Dete muči životinje - ma to nije strašno, samo se dete igra, kasnije izraste u serijskog ubicu. Sećam se šta je rekao jedan moj pokojni prijatelj dok smo na plaži igrali preferans a neka deca divljala, uz odobravanje roditelja - "Velika je glupost pustiti malu glupost da poraste u nadi da će nestati kada bude velika." Tada mi je bilo smešno, kako sam stariji sve mi je jasnije.

Obična svakodnevna situacija, bračni par ili samo par, jedno od njih proverava telefon drugog. I odbrana, "Ne nije on/ona ljubomoran/na, to je za moje dobro, nemam šta da krijem."  Ma kako da ne, postoji nešto što se uvek krije ili brani, to je onaj zadnji inč slobode i dostojanstva kako je opisao Alan Mur, zadnji inč integriteta. Ima takvih situacija koliko ko zaželi. Svako može da kaže neku. 

Uvek se setim one ilustracije gde sve ribice plivaju u jednom smeru a jedna u suprotnom - A šta ako svi greše? I upravo to je suština. Nije potrebno biti stado gde kada ovan predvodnik skoči sa litice i sve ovce skaču za njim. Jedna od najvažnijih stvari je očuvanje ličnog integriteta. On nema cenu. Sloboda nema cenu. 
Platon je rekao: Od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan i u zatvoru.
Suština je upravo u tome. Ili Aristotel: Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan.
Meša Selimović: Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.
I na kraju Žan Žak Ruso:  Meni je draža opasna sloboda, nego mirno i sigurno ropstvo.

 

 


 

 

Коментари

Постави коментар

Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."

Популарни постови