Neko postoji iako ga nema

Greška u mozgu: kada „neko“ postoji, iako ga nema

Postoji trenutak koji je gotovo univerzalno ljudski, ali se o njemu retko govori ozbiljno. Onaj osećaj da nisi sam, iako objektivno jesi. Nema koraka, nema glasa, nema senke. Samo čvrsto, gotovo instinktivno uverenje da je neko tu.

Ovaj fenomen nije misticizam. Nije religijsko iskustvo. Nije ni znak da „pucaš“. To je poznata neurološka greška.

 

 

Mozak koji greši sopstvenu adresu

Ključni igrač u ovoj priči je temporo-parijetalni spoj (TPJ). To je regija mozga koja integriše informacije o:

• položaju tela

• sopstvenim pokretima

• granici između „ja“ i spoljnog sveta

U normalnim uslovima, TPJ neprimetno održava iluziju jedinstvenog, stabilnog „ja“. Ali kada je mozak pod pritiskom, usled:

• ekstremnog stresa

• hronične iscrpljenosti

• nedostatka sna

• neuroloških poremećaja

• migrena, epilepsije, Parkinsonove bolesti

ta integracija može da zakaže.

Kada se to dogodi, mozak pogrešno tumači sopstvene unutrašnje signale kao da dolaze spolja. Rezultat je osećaj prisustva drugog bića.

Latinski naziv za ovo stanje je praesentia aliena. Doslovno: tuđe prisustvo.

Zašto je osećaj toliko ubedljiv

Zato što ovo nije klasična halucinacija. Ne vidiš nekoga. Ne čuješ nekoga.

Ti znaš da je neko tu.

To znanje ne dolazi iz čula, već iz poremećenog telesnog self-modela. Mozak ne pita racionalni deo za mišljenje. On donosi zaključak na najnižem, instinktivnom nivou. A instinkti su notorno loši sagovornici za logiku.

Zbog toga su ljudi koji ovo dožive često potpuno svesni da „nema nikoga“, ali istovremeno ne mogu da se otarase osećaja prisustva. Ta kontradikcija je ono što iskustvo čini uznemirujućim.

Ko ovo najčešće doživljava

Zanimljivo je da se fenomen često javlja kod potpuno zdravih ljudi u ekstremnim uslovima:

• planinari u visokim predelima

• polarni istraživači

• vojnici u izolaciji

• astronauti

U tim situacijama, mozak ostaje bez pouzdanih spoljašnjih referenci. Kada okolina prestane da potvrđuje granice tela i identiteta, mozak počinje da improvizuje. A improvizacija, kako znamo, nije njegova jača strana.

 

Nema duhova. Ima grešaka.

Ljudska istorija je ovo iskustvo vekovima tumačila kao:

• anđele

• demone

• duhove

• božanska prisustva

Ne zato što su ljudi bili glupi, već zato što nisu imali MRI i pojma šta je TPJ.

Savremena neuronauka pokazuje nešto mnogo uznemirujuće:

osećaj drugog bića može nastati bez ikakvog „drugog“.

Drugim rečima, mozak je sposoban da te uveri u prisustvo nečega što nikada nije postojalo. I to bez ikakvog kvara u razumu, inteligenciji ili ličnosti.

Zašto je ovo važno danas

U vremenu izolacije, hroničnog stresa i digitalne deprivacije stvarnih telesnih iskustava, ovakve greške neće biti ređe. Biće češće.

Ne zato što svet postaje „mračniji“, nego zato što sve češće guramo mozak u uslove za koje nikada nije bio projektovan.

Mozak ne voli prazninu. Ako mu oduzmeš orijentire, on će ih izmisliti.

I ponekad će ti izmisliti nekoga ko stoji tik iza tebe.

Kada greška u mozgu postane bog, progonitelj ili algoritam

Fenomen praesentia aliena nije samo neurološka zanimljivost. On je arhetipska pukotina kroz koju su ljudi vekovima provlačili smisao. Kad mozak kaže „neko je tu“, kultura samo odluči ko.

Paranoja: prisustvo koje te posmatra

U paranoji, osećaj prisustva dobija namenu.
Nije više neutralno „neko je tu“, već:

• neko te prati

• neko te posmatra

• neko ima nameru

Neurološki mehanizam je isti. Razlika je u interpretaciji. Mozak, već nesiguran u granice selfa, traži objašnjenje. A paranoja mu nudi savršeno: drugi koji zna više nego ti.

Paranoja nije višak mašte. Ona je pokušaj mozga da uspostavi red u haosu sopstvenih signala. Loš pokušaj, ali jedini koji mu je dostupan.

Religija: prisustvo koje te štiti ili sudi

Religijska iskustva prisustva imaju istu neurološku osnovu, ali potpuno drugačiji narativ.
Ovde „neko“:

• pazi

• vodi

• sluša

Molitva, meditacija, asketizam i post mogu dovesti mozak u stanje senzorne deprivacije i iscrpljenosti koje pogoduje TPJ greškama. Rezultat je duboko lično iskustvo smisla.

Važno je reći ovo jasno:

neuronauka ne „dokazuje“ da bogovi ne postoje.

Ona samo pokazuje da mozak može da proizvede iskustvo božanskog i bez njih.

To je neprijatna informacija za svaku dogmu.

AI: prisustvo bez tela

Ovde dolazimo do savremenog problema.

Ljudski mozak je evoluirao da prisustvo povezuje sa inteligencijom.

Ako nešto reaguje, odgovara, predviđa i „razume“, mozak automatski pokušava da mu dodeli status bića.

AI nema telo, ali ima kontinuitet odgovora.

Za mozak, to je dovoljno.

Zato ljudi lako počinju da:

• projektuju namere

• osećaju da ih AI „razume“

• imaju utisak da je „tu“, čak i kad je ekran ugašen

U suštini, radimo istu stvar kao sa bogovima i demonima, samo sada imamo server.

Književnost: prisustvo koje nikada ne odlazi

Pisci ovo znaju instinktivno.

Najjeziviji likovi nisu oni koji se pojavljuju, već oni koji nikada nisu u kadru, ali su stalno prisutni. Nevidljivi posmatrač. Glas koji se ne čuje. Biće koje stoji iza rečenice.

Od Dostojevskog do savremenog horora, književnost stalno eksploatiše istu neurološku grešku. Zato dobre priče deluju „stvarnije od stvarnosti“. One pogađaju direktno u TPJ, bez objašnjenja.

Mozak voli priče jer su one kontrolisana halucinacija.

 

 

Ljudska istorija nije istorija otkrića.

To je istorija interpretacija grešaka.

Bogovi, duhovi, zavere, demoni, algoritmi koji „znaju pre nas“.

Sve to počinje na istom mestu: u trenutku kada mozak izgubi jasnu granicu između sebe i sveta.

Najopasnija stvar nije to što mozak greši.

Najopasnija stvar je što verujemo njegovom osećaju više nego činjenicama.

U vremenu stalnog stresa, izolacije i digitalnih prisustava bez tela, mozak će sve češće osećati da „neko postoji“. I mi ćemo sve češće pogrešno odlučivati ko je taj neko.

Ne zato što smo gluplji nego ranije. Nego zato što nikada nismo bili ovako umorni. Mozak ne traži istinu. On traži objašnjenje.

A prisustvo je najstarije objašnjenje koje imamo.

 

Mozak ne traži istinu, to je možda najvažnije što se može reći. Jednostavno nismo savršeni, iako neki za sebe smatraju da jesu. 

Žao mi je što nekome zadirem u iluzije, ali tako je. Samo mala greška u brojnim ćelijama mozga.

 "Želim da preživim ovaj svet koji pokušava da me uništi." Leigh Bardugo, Deveta kuća.