Kada čovek nestane, a telo ostane
Zar nikada niste sumnjali u sebe? Zar nikada niste bili zombi koji se pretvara da je živ a ustvari samo nasumično prolazi kroz život krećući se u istovetnoj rulji? Naš mozak voli da uči i da se igra, ali niko nam ne garantuje da će zaključke donositi ispravno
Postoji stanje u kojem osoba ne sumnja u svet oko sebe, ali počinje da sumnja u sopstveno postojanje. Ne metaforički. Doslovno. Može verovati da je mrtva, da njeni organi ne rade, da joj telo ne pripada ili da je već odavno prestala da postoji. Ovaj fenomen predstavlja poremećaj najosnovnijeg osećaja koji imamo – osećaja da smo stvarni.
Za većinu ljudi postojanje je podrazumevana činjenica. Ne razmišljamo o njemu jer je stalno prisutno, kao gravitacija. Mozak automatski održava unutrašnji signal koji govori: ti si ovde, ti si živ, ti si ti. Taj signal nastaje u složenoj mreži moždanih struktura koje povezuju percepciju tela, emocije i samosvest. Kada ta mreža funkcioniše normalno, identitet deluje stabilno i neupitno.
Ali kada se ta ravnoteža poremeti, može nastati stanje u kojem osoba gubi osećaj realnosti sopstvenog bića. Telo je tu, misli postoje, ali unutrašnja potvrda izostaje. Kao da je neko isključio tihi sistem koji stalno potvrđuje postojanje. Bez tog signala, svest počinje da traži objašnjenje. A mozak, kao i uvek, ne podnosi praznine.
U pokušaju da objasni sopstveni osećaj nestajanja, um može doći do zaključka koji spolja deluje nemoguć: ako ne osećam da postojim, možda zaista ne postojim. Ova logika nije proizvoljna. Ona je posledica pogrešnog ulaznog podatka. Mozak donosi zaključak na osnovu onoga što dobija, a ne na osnovu onoga što je objektivno tačno.
Neurologija danas povezuje ovakva iskustva sa poremećajima u mrežama koje uključuju prefrontalni korteks, insulu, parijetalne regione i limbički sistem. Te strukture zajedno grade ono što nazivamo osećajem sopstva. To nije jedna tačka u mozgu, već proces koji se stalno ažurira. Ako se signal u tom procesu prekine ili oslabi, osećaj „ja postojim“ može nestati, čak i kada je osoba potpuno svesna i racionalna u drugim aspektima.
Ovakva stanja se ponekad javljaju u kontekstu teških depresivnih epizoda, neuroloških oštećenja ili psihijatrijskih poremećaja. Zajednička nit nije gubitak inteligencije ili percepcije, već gubitak unutrašnje potvrde postojanja. Osoba ne prestaje da misli. Ona prestaje da oseća da je mislilac.
Filozofi su vekovima raspravljali o pitanju šta znači postojati. Ali u ovakvim stanjima to pitanje prestaje da bude teorijsko i postaje iskustveno. Kada mozak privremeno izgubi sposobnost da proizvede osećaj sopstva, čovek se suočava sa najradikalnijom sumnjom: ne „ko sam ja“, već „da li sam uopšte“.
Tu se neurologija susreće sa filozofijom, a medicina sa egzistencijalizmom. Jer ako osećaj postojanja zavisi od neuralne aktivnosti, onda identitet nije nepromenljiva suština, već proces koji se stalno održava. I kao svaki proces, može da se poremeti.
Možda je zato najprovokativnije pitanje koje ova stanja otvaraju sledeće: koliko je zapravo potrebno da bismo bili živi? Da li je dovoljno da srce kuca i mozak radi, ili je nužan i onaj tihi signal iz dubine svesti koji kaže da smo prisutni?
Možda je najuznemirujuća istina to što postojanje nije činjenica, već osećaj. Dok god mozak proizvodi signal sopstva, svet ima centar i taj centar smo mi. Ali ako se taj signal ugasi, ne nestaje samo sigurnost nego i sama osnova identiteta. Tada čovek može disati, misliti, govoriti, a ipak osećati da ga nigde nema. I tada shvatamo da život nije samo pitanje biologije, već potvrde. A potvrda, koliko god delovala večna, zapravo traje samo onoliko koliko traje njen signal.
Književnost
Književnost je opsednuta likovima koji izgube osećaj sopstvenog postojanja mnogo pre nego što neurologija smisli termine za to. Evo najpreciznijih primera gde se taj fenomen jasno vidi:
Zapisi iz podzemlja – Fjodor Dostojevski
Podzemni čovek nije lud u kliničkom smislu. On misli jasno, analizira briljantno, ali istovremeno gubi osećaj realnosti sopstvenog identiteta. Njegovo „ja“ postoji samo kao misaoni konstrukt koji sam sebe poništava. On ne sumnja u svet. On sumnja u pravo svog postojanja u njemu.
Mučnina – Žan-Pol Sartr
Roquentin doživljava trenutke u kojima oseća da njegovo postojanje nema ontološku težinu. Stvari postoje čvrsto, materijalno, ali on sam sebi deluje kao suvišan dodatak stvarnosti. To je književni opis raspada osnovnog osećaja „ja jesam“.
Proces – Franc Kafka
Josef K. ne gubi telo niti razum, ali postepeno gubi ontološki status osobe. Sistem oko njega se ponaša kao da je već izbrisan. Njegov identitet ne nestaje iznutra nego spolja, ali efekat je isti: postaje čovek koji formalno postoji, a egzistencijalno je već poništen.
Čovek bez svojstava – Robert Muzil
Ulrih nema stabilan osećaj sopstva. On može biti sve, pa zato nije ništa određeno. Njegov identitet je fluidan do tačke nestajanja. To je literarni prikaz svesti bez čvrstog centra.
Zašto su ovi likovi važni
Svi oni pokazuju isto neuro-filozofsko pravilo:
čovek može imati svest, misli i telo, a ipak izgubiti osećaj da postoji.
Književnost je to shvatila intuitivno. Neurologija je kasnije objasnila mehanizam.
Ljudi retko traže svetlije primere kada već otvore vrata mraku. Ako tražimo književni tekst koji najviše podseća na kliničku sliku verovanja da je čovek mrtav dok još govori, misli i posmatra svet, onda je ovo gotovo školski primer:
The Facts in the Case of M. Valdemar – Edgar Allan Poe
U ovoj priči čovek biva hipnotisan u trenutku smrti i ostaje zaglavljen između života i smrti. Njegovo telo ne propada odmah, svest ostaje aktivna, a on uspeva da govori. Kada ga pitaju u kakvom je stanju, odgovara rečenicom koja spada među najjezivije u književnosti:
„Mrtav sam.“
Nije metafora. Nije simbolika. On doslovno tvrdi da je mrtav dok i dalje komunicira.
Ono što ovu priču čini posebno relevantnom za neurologiju jeste način na koji Poe opisuje psihološki doživljaj stanja: svest postoji, ali osećaj živosti ne. Postoji percepcija, ali nema unutrašnje potvrde postojanja. To je gotovo identičan mehanizam koji se danas prepoznaje kod pacijenata sa zabludama nepostojanja ili nihilističkim deluzijama.
Zašto je ovo zastrašujuće precizno
U kliničkim slučajevima ljudi sa ovim poremećajem ne kažu:
„Osećam se kao da sam mrtav.“
Oni kažu:
„Ja jesam mrtav.“
Razlika je ogromna. Prva rečenica je metafora. Druga je zaključak.
Poe je intuitivno pogodio nešto što će neurologija shvatiti tek vek kasnije: osećaj života nije isto što i biološki život. Jedno može postojati bez drugog.
Najdublji horor koji književnost nudi
Najstrašnija ideja nije da čovek može umreti.
Najstrašnija ideja je da može prestati da oseća da postoji, a da i dalje ostane svestan.
To je tačka gde horor prestaje da bude žanr i postaje neurološka mogućnost.
Nastavljamo pravo tamo gde književnost prestaje da bude priča, a postaje eksperiment nad stvarnošću.
Molloy – Samuel Beckett
Ako postoji pisac koji je razgradio osećaj sopstva do same granice nestajanja, to je Beket. U romanu Molloy identitet pripovedača ne nestaje naglo, već se postepeno raspada kao zid iz kojeg se polako izvlače cigle. On govori, razmišlja, opisuje, ali sve manje zna ko govori, odakle govori i da li je taj glas uopšte vezan za telo.
Granica između misli i postojanja počinje da se briše. Lik ne gubi samo identitet, nego i osećaj kontinuiteta. Prošlost mu izmiče, sadašnjost je nestabilna, a sopstvo postaje nešto što više liči na glas bez vlasnika nego na osobu. On ne kaže „ne znam ko sam“. On se ponaša kao da pitanje više nema smisla.
To je književni prikaz svesti koja opstaje bez centra. Ne postoji čvrsto „ja“ koje drži iskustva na okupu. Postoje samo fragmenti percepcije, sećanja i misli koji lebde bez gravitacije identiteta.
Zašto je ovo gotovo klinički precizno
Neurologija danas zna da osećaj sopstva zavisi od koordinacije više mreža u mozgu — naročito frontalnih, parijetalnih i limbičkih sistema. Kada njihova sinhronizacija oslabi, čovek može ostati svestan, inteligentan i budan, a ipak izgubiti osećaj da je jedinstvena osoba.
Beket je to opisao bez skenera, bez teorije i bez termina. Samo posmatranjem unutrašnjeg iskustva.
Najuznemirujući zaključak
Većina ljudi veruje da je svest dokaz postojanja.
Ali Beket pokazuje nešto mnogo strašnije:
Svest može postojati i bez osećaja da postoji onaj koji je svestan.
I tada ostaje samo glas.
Bez vlasnika.
Коментари
Постави коментар
Već više od godinu dana Google ne dozvoljava da komentarišem. Tako ne mogu da odgovorim. Zbirni odgovor za sve šarlatane, nadridoktore, mrzitelje ljudskog roda: "Jedino što umete je mržnja. Žalite se onom koga vidite u ogledalu, naučite nešto, smešno izgledaju vaši komentari i prilično bedno."