FOMO sindrom u belom mantilu: epidemija o kojoj se ćuti

Svako ko je iza zavese u zdravstvu odlično zna da ništa nije tako svetlo u belim mantilima. Valjda se zato i nosi bela boja, da ima nečega što nije crno, makar kao privid. Obukao sam belo odelo, šepurim se, dižem nos u nebesa i onda idem da čistim tuđa govna. da, baš je tako. Pri tome se šepurim kako niko drugi ne ume da zaista počisti sve loše što se nalazi u ljudima.

 

 

Još jedan dokaz da su lekari uspeli da pretvore čak i psihološki fenomen u profesionalni sport. 

---

FOMO sindrom u belom mantilu: epidemija o kojoj se ne priča

Nekada je strah od propuštanja značio da nisi otišao na žurku. Danas, za lekare, znači da nisi otišao na kongres u Singapur, nisi objavio rad u Q1 časopisu, nisi pokrenuo privatnu kliniku, nisi napravio start-up, nisi postao edukator na društvenim mrežama i nisi, naravno, paralelno trčao maraton pre jutarnje vizite.

Drugim rečima: nisi sve.

Fenomen poznat kao FOMO (Fear of Missing Out) postao je nova, tiha psihološka epidemija u medicini. Ne dolazi sa simptomima koje možeš izmeriti. Ne vidi se na laboratoriji. Ne piše u otpusnoj listi. Ali je prisutan u mislima, posebno noću, kada se ekran telefona pretvori u ogledalo tuđih uspeha.

---

Medicina kao idealno tlo za FOMO

Lekari nisu slučajno podložni ovom fenomenu. Sistem ih trenira da se porede od prvog dana studija: rang liste, specijalizacije, publikacije, ocene, preporuke, reputacija. U takvom okruženju poređenje nije nuspojava. To je infrastruktura.

Dodaj tome savremeni digitalni pejzaž:

• kolega objavio rad

• drugi otvorio kliniku

• treći lansirao medicinski brend

• četvrti postao viralni edukator

Mozak sve to tumači kao signal: zaostaješ.

---

 

Neurobiologija zavisti u mantilu

FOMO nije samo emocija nego neurohemijski ciklus. Sistem nagrade reaguje na očekivanje uspeha dopaminskim porastom, ali nakon poređenja s drugima dolazi pad i osećaj inferiornosti. Kada se taj ciklus ponavlja, rezultat je anksioznost i iscrpljenost.

To znači da skrolovanje nije bezazleno. To je mini-eksperiment nad sopstvenim limbičkim sistemom.

---

Kada uspeh postane problem

Paradoks FOMO-a je brutalno jednostavan:

što si uspešniji, to imaš više razloga da se porediš.

Lekar koji je upravo završio naporan dan može se osećati kao neuspeh čim vidi tuđi LinkedIn post. U glavi se aktivira unutrašnji narativ:

• „On je objavio pet radova, ja jedan.”

• „Ona radi fellowship i ima život.”

• „Svi ulažu u privatnu praksu osim mene.”

Realnost se ne menja. Samo percepcija.

---

Nevidljiva cena: život kao performans

FOMO ne tera lekare samo da žele više. Tera ih da prihvate sve:

• dodatne smene

• nova predavanja

• projekte

• pozive

• obaveze

Rezultat je život koji više liči na javni nastup nego na lično postojanje.

U jednom trenutku prestaješ da radiš zato što želiš. Radiš zato što drugi rade.

---

 

Crvene zastavice

Ako lekar:

• oseća paniku kada vidi tuđ uspeh

• stalno preispituje odluke

• govori „da” iz straha da ne zaostane

• menja ciljeve prema trendu

• oseća se neuspešno iako objektivno nije

FOMO je već za volanom.

---

Protivotrov: medicina sporog života

Rešenje nije da radiš više. Rešenje je da prestaneš da meriš život tuđim metrikama.

Strategije koje pomažu:

• definisati sopstvenu verziju uspeha

• ograničiti digitalni unos

• slaviti male pobede

• izabrati jednu profesionalnu nišu i razviti je

• prihvatiti da karijera ima faze

Najvažnije: setiti se zašto si postao lekar.

---

Zaključak koji većina ne želi da čuje

FOMO u medicini nije trend. To je mentalni teret koji, ako se ignoriše, vodi ka sagorevanju, nezadovoljstvu i gubitku smisla.

Ironija je savršena: profesija koja leči druge postaje majstor u potkopavanju sopstvene psihologije.

Najtiši znak zdravog lekara danas nije publikacija, nagrada ni titula.

To je sposobnost da zatvori laptop, isključi notifikacije i mirno kaže:

Nisam ništa propustio. Upravo sam tamo gde treba da budem.

Proverio sam, u lokalnim radnjama ne prodaju mozgove, moramo da se snalazimo sa onim što imamo. Džilijan Kornel je napisala da zombiji imaju najpravilniji odnos prema mozgovima, njih ne zanima koliko je taj mozak pametan, možda ih ne zanima ni ukus. Nisam psihopata, samo mislim da moj mozak radi na malo frugačiji način. Oni koji su mi bliski to razumeju, možda su i njihovi mozgovi isti a možda smo samo magnet za zombije i loše ljude. Možda je ovo samo predvorje apokalipse koja nadire, jer ovolika količina nezadovoljnih i gnevnih ljudi na jednom mestu nikada nije donela išta dobro. A kako Džilijan savetuje - U slučaju apokalipse ne koristite autoputeve, oni će biti zakrčeni.