Epidemije, vakcine i ljudi

- Ako imate šta da kažete, ovo je možda poslednja prilika - progovara doktor ili doktorka, u skafanderu, uplakanoj i izbezumljenoj porodici. Pacijent ide na respirator. Time se odlaže ili sprečava smrt. Porodica ide dalje da čeka vesti. Te vesti su prečesto bile fatalne.

Situacija koja se nebrojeno puta ponovila u bolnicama širom sveta. Pitao sam prijatelje iz raznih bolnica, uglavnom van naše države, šta su pacijenti zadnje rekli i šta je on/ona rekao. Ovo iznad su bile najčešće izgovorene rečenice porodici.

Zadnje reči pacijenta su uglavnom bile - Kada ovo prođe, obećavam da ću da se vakcinišem. - Obećanje koje uglavnom nisu imali prilike da ispune.

Lično nisam radio u kovid bolnici, samo dijagnostiku. To znači svaki dan novo zaraženi. Bilo mi je neuporedivo lakše.

Da li se iko zapitao šta se nalazi u dušama medicinskog osoblja? Zna li iko koliko njih je ušlo u kovid bolnice bolesno od bolesti sa kojima nikako nisu smeli da rade sa zaraženima? Kako se oseća doktorka koja je kući ostavila malo dete a sama je ušla u kovid bolnicu sa svojim bolestima? Ne, to ne zanima ljude. Ne zanima ih osećaj da se pitaju smeju li da zaspu jer nisu sigurni da će se probuditi.

Video sam mnoge svoje kolege nakon kovid bolnice. Nisu ličili na sebe. Sada je već bolje. To doživljeno je kao uspomena iz rata. Bolna, vraća se u snovima, ali ipak, samo uspomena.

Na sve to, na te nadljudske žrtve, gomila polusveta šeta zalažući se da se drugima ukinu prava. Naravno i da se istrebi jedan narod. Profesor medicinskog fakulteta se šeta sa majcom koja podržava ubijanja civila. Prosto slika koja izaziva nagon na povraćanje. Isti ljudi koji su tako šetali protiv vakcinisanja. Isti ljudi koji žele smrt vama i vašoj deci.

Nevakcinacija znači smrt. Zalaganje protiv vakcinacije, istovremeno i za ubijanje u drugoj državi, samo je želja za smrću drugih. Neki su sasvim sigurno plaćeni za svoje stavove. Bore se (netačna reč, divljaju) za neku tradiciju u kojoj caruje smrt od običnih bolesti, beda i jad. Jadni su i to žele drugima. Odvratno.

Procenat vakcinacije protiv morbila, rubeola i velikog kašlja je jako loš. Mislim da smo konačno gori od Džibutija, oni su tradicionalno imali najmanji procenat vakcinisanih.

iz Škotske, moj imenjak, ispričao mi je večeras jednu priču. Zato sam i napisao ovaj tekst. Imao je jednu prijateljicu sa kojom je odrastao. Nije je video godinama. U međuvremenu ona je postala ogorčeni antivakcinaš. Onaj od najgorih. Bila je u stanju da ubije nekoga ko pominje vakcinaciju. Uvek prva u protestima. Do te mere je bila zadrta u svojoj ideji da kovid-19 i virus SARS-CoV-2 ne postoje da se namerno i svesno zarazila. Večeras je preminula. Kaže moj imenjak da do zadnjek trenutka nije verovala da postoji bolest, čak ni kada više nije bilo spasa. Ipak je pristala na respirator.

Kovid - 19 sam jedva preživeo. Oporavljao sam se sve dok nisam primio vakcinu. Tada je počelo da bude znatno bolje. Trebalo je skoro 10 meseci da šećer dovedem u normalne vrednosti. Onda se nađe neko pametan i počne da mi objašnjava kako bolest ne postoji, kako je bezazlena i kako svi lekari koji pominju vakcinaciju jesu plaćenici. Kakav je um osobe koja meni objašnjava kako bolest ne postoji?

Najviše me nerviraju lekari koji ne vide svrhu vakcinisanja. Vratite diplome, niste ih zaslužili. Toliko je jednostavno. Ne glumite da se brinete za ljude, licemerno je to i pomalo odvratno.