Anegdota kao dokaz

Svako od nas može navesti niz primera za koje smatra da su validni, jer baš to i to mu se desilo. Ali, da li je to dokaz nečega? Dosta je pisano o tome da ako se nešto desi nakon nečega to uopšte ne znači da je uzrok bio taj događaj. Kao primer stalno navodim da svakoga dana premine više od 120 hiljada ljudi koji su tog dana pili vodu. Da li je to dokaz da voda ubija?

Da krenemo sa nečim što nije tako bizarno kao voda-ubica. Klasičan primer je da ako o nečemu razmišljate videćete češće svoj predmet razmišljanja. Razmišljate da kupite rolere, odjednom kao da je čitav grad preplavljen njima a na medijima reklame stalno o rolerima a nije ih bilo pre.

Neko je koristio homeopatiju i izlečio se. Neko je koristio akupunkturu i izlečio se. Neko se izlečio uslugama vlaške magije.

Anegdote su lična iskustva koja mnogi smatraju dokazom neke svoje tvrdnje. Naš mozak time preskače mnoge procese i skače direktno na zaključak, smatrajući da je to iskustvo upravo ono što se tipično događa svima. Naročito je izraženo ako se radi o emocionalnim pričama jer one se lako pamte. Izuzetno teško je ubediti nekoga da njegova anegdota nema mnogo veze sa tačnošću.

Postoji više razloga zašto su anegdote nepouzdane.

Prvo, naše iskustvo možemo sasvim pogrešno razumeti. Mozak nam je zarobljen i neprekidno pokušava da nađe smisao u onome što mu čula prenose. To uklapa u poznate modele. Ako ima previše informacija onda odlučuje koju da zadrži. Pri tome mozak užasno mrzi neizvesnost pa kreće na pogađanje u okviru poznatog. Rezultat je nekompletan, sklon pretpostavkama, naučenom i nepouzdan. Naša anegdota je samo subjektivno doživljavanje stvarnosti.

Tako istina nije istina već konstrukcija realnosti našeg mozga. Lep primer su optičke iluzije.

Često nailazimo na priče da je neko video duha noću dok leži u krevetu. Osim tame, senki, straha, čest uzrok je paraliza sna. Zanimljivo je da su duhovi koji su viđeni upravo oblici iz filmova.

Uprkos svemu na Sudu su svedoci nešto čemu se veruje.Tu ću se vratiti na neku anegdotu koju sam pročitao u nekim našim novinama pre ko zna koliko godina. 

Neki čovek, nazovimo ga Milutin, bio je pozvan za svedoka neke tuče na pijaci. Popeo se na tezgu i smatrali su a i on je sam smatra da je video bolje od drugih. Međutim, kada je pozvan da svedoči dao je zanimljiv iskaz - Časni Sude nisam siguran šta sam video.

- Kako to Milutine, pa opisao si policiji?

- E Sudija, mislio sam i ja da znam ali pre nedelju dana sam čuvao koze. Jedna koza, ona Rumenka, prešla u komšijsko. Krenuo sam da je vratim i taman kad sam je uhvatio pukne mi učkur i padnu mi pantalone. Naiđe moja Živana i kaže "Crni Milutine, pa zar sa kozom?". Tako i ja, Sudija, nisam siguran šta sam video, oko može da zavara.

Anegdote nisu kontrolisane, nisu ispitane. Klasičan primer je placebo kao efekat raznih prevarantskih terapija. Obličan primer iz SAD, neka žena nikako nije mogla da se reši migrena. Na kraju je otišla kod nekog od smutljivaca, naturopate, koji joj je dao neke biljne preparate ali joj savetovao mnogo kretanja, vežbe, pravilnu ishranu, da prestane da pije i da puši. I da eliminiše stres.

Nakon izvesnog vremena bilo joj je bolje. Mnogo takvih primera. Ubedite njih da greše, ako neko može. Skoro nemoguće.

Pomoglo je ko zna šta, možda ništa, možda vežbe, izostanak stresa, duvanskog dima i alkohola. Možda drugi lekovi koje je koristila. Poenta je u tome da nije ispitano i da nije nađen uzrok, kao ni dokaz šta je pomoglo. Bez dokaza ne možemo da znamo. Onima koji koriste anegdote dokaz nije potreban.

Anegdote opisuju nešto netipično. Zima je bila hladna, znači nema globalnog zagrevanja. Ugrizao me je pas kada sam bio mali, znači svi psi su zli. Moj deda je pio i pušio i živeo 96 godina a njegov rođeni brat ni pio ni pušio i umro sa 40 (pao sa šljive). Niz takvih. Plus cherry picking, uzimanje samo onoga što se uklapa.

I na kraju - ljudi lažu. To je nekada nesvesno a nekada potpuno svesno. Neko laže zato što misli da se nešto tako dogodilo a neko jednostavno želi pažnju. Nekada se i priče vremenom menjaju.

Mediji imaju veliki uticaj na formiranje ličnog iskustva kao dokaza. Umeju da navedu da se pogrešno misli i pogrešno doživi jer formiraju sliku koju očekujemo.

Recimo forsiranje slike da migranti čine više zločina i da nisu vakcinisani. Kada se pogleda statistika vidimo da su ta mišljenja pogrešna ali ona formiraju anegdotalni stav.

Anegdote su neverovatno nepouzdane. Evo na primer moja slika. Ko je pogleda može stvoriti sliku da ja imam kosu. Nemam.

Tako je i sa svim drugim informacijama. Pouzdane činjenice u nauci se dobijaju nakon upornog i dosadnog rada koji nekada traje godinama. Ali zato su pouzdane, nisu vezane za lično iskustvo. A ko želi da njima upravlja njegov nesavršeni mozak rizikuje da prođe kao milutin iz priče.

Na kraju, jedina osoba koju sa sigurnošću možete prevariti ste vi sami.