Opraštanje

- Primiću vakcinu čim izađem odavde - pitam se koliko lekara u kovid bolnicama je čulo ovo? Ustvari odgovor znam, svako od mojih kolega je ovo čuo. Obično su to trenuci kada se bolest zahuktava i kada više ne može da se diše. Nakon toga sledi još muka, pokušaji i pokušaji da se sačuva život. Ono najvrednije što nam je ostalo, ono po čemu smo ljudska vrsta. Kada uspemo nema slavlja, sledi sledeći krevet i isto obećanje koje mnogi neće ispuniti. Nikada neće izaći, već samo njihovo beživotno telo u crnoj vreći.

Nije važno da li su to neki izvikani protivnici vakcinacije ili se samo nisu vakcinisali jer su mislili da nije tako strašno. Ostaju njihove porodice sa gorkim ukusom i saznanjem da je bilo dovoljno izdvojiti samo pola sata, zavrnuti rukav i toliko - život pobeđuje smrt.

Više nisam besan, priznajem poraz, smrt je pobedila. Ostaje nam samo da izjavljujemo saučešća, popijemo za dušu i u sebi plačemo. Suze ne teku, mi na njih nemamo prava.

Za to vreme, nasmejanih lica kao da je sve u savršenom redu i da su krenuli sindikalnim autobusom u Budvu, pevajući, grupa smrtoždera patroliraju sa svojim transparentima napisanim za račun preprodavaca lekova za ovce, šećerne vodice ili samo vođeni svojim šupljim glavama. Idu i traže da se nikako ne daju vakcine i da se spreče sve mere. Može im se. Što bi se oni brinuli za tuđe živote?

Izgubili smo bitku jer većina ćute, neće da se zamere. Izgubili smo jer je laž dozvoljena i poželjna, nagrađuje se. Umesto lisica orden.

Ništa, idemo dalje, novi pacijent kome moram reći da se hitno javi u bolnicu gde će za par dana izgovoriti gore pomenutu rečenicu.

Čitave nedelje umiru ljudi koje poznajem. Red smrti, red novih bolesti. Vest do vesti je crnja od prethodne. Ne, nije sve kovid-19, umiru i od drugih bolesti. Umiru od povreda. Umiru od tumora.

Život ide. Samo nekih ljudi više nema i neći ih biti. Sledeće nedelje neće biti još nekih ljudi, nečijih prijatelja, rođaka. Umreće neki dobri ljudi koji su morali da žive još.

A neki drugi će, sa osmehom tražiti da umire još više, nikada im nije dovoljno. Nikada nisu zadovoljni što nema više smrti. Gledam njihove osmehe, tvrdnje kako ne postoji virus ali se od njega štite guranjem masti u nos, gledam kako se aktivno bore da umre što više dece. I gledam kako ih niko ne kažnjava za zlo koje šire.