Medicina za početnike - srednji vek

Da li se neko zapitao odakle potiče reč "doktor" i od kada se koristi u medicini? Moram priznati, koristimo se obmanom za koju su krivi ili zaslužni Škoti. Sama reč doktor označava onoga ko nekog uči, i uglavnom se odnosi na one koji predaju na Univerzitetima. Počela je da se koristi oko 1200. godine i nije označavala lekare.

Škoti su počeli da koriste leč doktor za lekare negde u 17. veku jer su smatrali da svaki lekar ustvari uči druge.

Reč "lekar" (iako je lekar naša reč smisao je isti) je nastala od francuske reči physic i odnosi se na lek i samim tim je izvedeno physician, onaj koji daje lekove. To je urađeno da bi se razlikovalo od hirurga koji rade rukama i nožem. Zluradi će reći da je to ispravna podela.

Iako je reč "lekar (physician) počela da se koristi od oko 1200. godine u širokoj primeni je od 1522. godine kada je Vilijam Tindel objavio svoj prevod Novog Zaveta i u jevanđelju po Luki u poglavlju  4.23 preveo kao I reče im: vi ćete meni bez sumnje kazati ovu priču: lekaru! izleči se sam; što smo čuli da si činio u Kapernaumu učini i ovde na svojoj postojbini.     

Chemists and workers operating distilling apparatus in a laboratory. Engraving by P. Galle (?) (1537–1612) after J. van der Straet (1523–1605). Wellcome Library reference no. 26686i.

Srednji vek je bio bogat epidemijama što je dovelo do toga da ne postoji veliko poverenje u lekare i samu medicinu. Ona druga linija, posvećena magiji ojačala je i postala dominantna. Uzrok za sve su bili demoni, veštice, bacanje čini. Tada je nastao novi pravac u lečenju - spaljivanje veštica.

Veštice su bile osnova današnje alternative. Prodavale su biljne preparate koji ne deluju. Zanimljiva je priča njima, opisaću je posebno.

Medicina 16. veka je najblaže rečeno nešto nalik na ružne horor filmove. Postoje bolnice ali da bi pacijent mogao biti primljen mora prvo da uplati troškove sahrane. Ulivanje poverenja, zar ne? U 16. veku su se pojavile prve operacije katarakte, obrade nosa, nova tehnika vađenja zuba i pravljenje veštačkih udova. Popularan je bio veštački nos.

Postoji tabela boje mokraće pomoću koje se određuje bolest. Često se mokraća proba da bi se saznalo kakvog je ukusa  što pomaže u dijagnozi. Lekar je često berberin, ta je tradicija još od starog Egipta ali već postoje i oni koji su specijalizovani samo za medicinu. Učenje za lekara se počinje kao šegrt. Obično negde sa 12 godina starosti.

Prvi posao šegrta je da nosi bočice sa urinom i tabelu boja. Urin se, po pravilu ispituje tri puta, svež, dok je topao, nakon sat vremena i treći put kada se potpuno hladan. To je posao šegrta ili studenta. Drugi posao je da nosi instrumente i da se brine o pijavicama koje su bile važno lekovito sredstvo.

De humani corporis fabrica

Oni posebno talentovani ili srećni su išli u Padovu. Tamo se nalazila najpoznatija Medicinska škola, fakultet bi se zvao sada. Tamo predaje čuveni Vezalijus, Andreas Vezalijus. On je Flamanac, rođen u Briselu. Pravo ime mu je Andries van Wesel ali je u istoriji medicine ostao upamćen po latinizovanoj varijanti. 

On potiče iz čuvene lekarske porodice. Njegov čukundeda je bio profesor Medicinskog fakulteta, deda Kraljevski lekar a otac apotekar. Vezalijus je bio profesor anatomije i hirurgije u Padovi a predavao je i u Bolonji i Pizi. Doktorska teza je bila Paraphrasis in nonum librum Rhazae medici arabis clariss. ad regem Almansorum de affectuum singularum corporis partium curatione. Kompletno posvećena Al Razi, možda najvećem medicinskom umu ikada.

Najvrednija zaostavština je njegova knjiga, udžbenik Anatomije De humani corporis fabrica (On the fabric of the human body). Sarađuje sa Ticijanovim učenikom Jan Stephen van Calcarom koji crta organe onako kako ih vide obično po bojištima jer crkva nije dozvoljavala obdukcije. Skoro odmah izdaje i drugu knjigu De humani corporis fabrica librorum epitome (Abridgement of the Structure of the Human Body).

U Padovi je sazidan i prvi amfiteatar, kružna formacija da bi svi mogli videti šta se dešava u centru. Takav objekat je i dalje omiljen na fakultetima.

Glavni oblik lečenja je bio puštanje krvi. Evropska varijanta je bila puštanje u blizini obolelog mesta (što ima logike ako se radilo o gnojnom procesu). Arapska varijanta je dodavala i puštanje male količine krvi na dijagonalno suprotnom mestu. Kao bolja varijanta koristile su se pijavice (koje imaju medicinski značaj, naravno, ne za puštanje krvi).

Važeća je bila medicinska teorija Galena, grčkog lekara iz doba rimskog carstva, koja se označavala kao humor. Četiri tečnosti u ljudskom telu:

• Krv, vlažna i topla

• Flegma, hladna i vlažna

• Crna žuč, hladna i suva

• Žuta žuč, vrela i suva. 

Sve četiri su morale biti u podjednakoj količini da bi telo bilo zdravo. Reč flegmatičan potiče iz ovog opisa, kao i žučan. To su bile i dijagnoze tada. Temperament je tumačen na osnovu preovlađujućeg humora.

Iak, Galen nije bio poznat samo po tome. Tu je i njegova teorija o cirkulaciji koja je ostala važeća sve do 1221. godine kada je Ibn al-Nafis objavio svoje delo, enciklopediju medicine pod imenom As-Shamil fi Tibb u kome je opisao plućnu cirkulaciju. Anatomske teorije su opstale do 1320. godine kada je Medino de Luzi objavio prvi udžbenik anatomije zasnovan na seciranju. Opis rada srca je opstao sve 1621. godine kada je Vilijam Harvi opisao kako funkcioniše krvotok.

Operacije su vršene, često, na bojnom polju, na trvi ili blatu. Anestezija je bila udarac hirurškim čekićem u glavu. Glavni tip operacije bil je amputacija. Uglavnom testerom. Poneko bi preživeo, većina bi umrla od sepse.

Glavne bolesti tog doba su bile ples SV. Vida (verovatno tetanus ili neka druga infekcija nervnog sistema), guba i škrofula (oblik tuberkuloze). Tada je bila i velika epidemija kuge.

Apotekari uglavnom sami gaje lekovito bilje. Poznat je bio Džon Džerard koji je objavio knjigu o lečenju biljem.

Devojke su se udavale sa 12 godina i rađale do smrti, često na porođaju. Mora se priznati da su babice bile nešto najbolje u zdravstvu tog vremena.

Dissection scene from De Proprietaribus Rerum, by Barthélemy l’Anglais (vellum). End 15th century. Bibliothèque Nationale, Paris.

Jedan od glavnih saveta lekara tog doba je bio da se ne kupuje od nadrilekara. Drugi glavni savet oko 1600. godine je bio da se ne puši jer duvan je štetan. 

Sama odluka da pišem ove tekstove leži u potrebi da se medicina približi ljudima. Postoji velika mistifikacija kako među običnim ljudima tako i među samim lekarima. Svaka profesija ima svoje lepe i svoje ružne delove. Tako je i sa medicinom. Svaka profesija je potrebna, nikako se ne treba potcenjivati. Niti su lekari iznad, niti su ispod drugih. Niti su lekari krivi zato što se neko razboli, kao što ni farmaceuti nisu krivi zato što neko treba neki lek.

Smisao medicine je da se pomogne onome ko je bolestan a drugi veliki smisao je da se spreči bolest.