Bolest je pobedila

Počelo je jednim pozivom - Imam temperaturu i boli me glava, ne znam šta da radim?

- Ma daj, ti si mlad i jak. Vakcinisan si. Neka prehlada, možda si popio?

- Znam da ne pijem i ne pušim. Nisam vakcinisan.

- Čekaj, kako nisi?

- Ne znam ni ja. Znaš da nisam od ovih antivaksera, hiljadu vakcina sam primio. Valjda nisam stigao.

- Testiraj se. Ne bi trebalo da bude problema.

Nisam ni očekivao probleme, nisam ni sumnjao da može da krene na loše. Ni da sam očekivao ništa ne bi moglo da se promeni.

Sutradan je krenulo.

- Pozitivan sam, šta sada da radim?

- Lezi kući, odmaraj, nabavi za saturaciju, puno tečnosti.

To je bio prvi dan.

- Već danima me boli glava. Danas je prestala. Evo jedem normalno.

- Dobro onda, nadam se biće dobro - to je bio peti dan.

Nadao sam se, iskreno sam se nadao. Ali nada je varljiva.

Sedmi dan, veče.

- Kako si danas? Bitno je da prođe osam dana, posle nemaš šta da brineš.

- Slikao sam pluća, kažu ima upala.

- Kolika je saturacija? - ne mogu reći da sam bio zabrinut.

- Dobra je, 95%.

- Još sutra, samo da sačekamo i taj osmi dan da prođe.

Došao je osmi dan. Budi me telefon.

- Ne mogu da dišem, ne mogu da dišem. Šta da radim?

- Polako, kolika je saturacija?

- 84%

- Moraš u bolnicu. Neko će da te odveze.

Tako je agonija počela.

- Ovaj naš drugar nije dobro, smestio sam ga u bolnicu.

- Šta kažu na prijemu?

- Saturacija 70% stavili ga na kiseonik.

- Kako bre 70%? Sinoć je bio OK.

Ali išlo je nekako. Prošlo je deset dana, nije delovalo da se dešava nešto loše. Na kiseoniku saturacija 95%. Bio sam siguran da će da se izvuče, nisam ni sumnjao.

Bolest je ipak imala svoje adute. Više se on nije javljao. Sve što se dešava dalje saznajem od drugih. Saturacija je počela da pada 18. dana. I padala je. Stavljen je na kiseonik sa velikim protokom.

Tek tada je urađen skener. Ono što mi javljaju potpuno me šokiralo. Skor je 23, od mogućih 25. Ali ni to nije bio kraj, bolest je imala još načina. Pneumotoraks a onda pneumomedijastinum. Pogoršanje. Lekari stavljaju drenove. Saturacija se diže na 98%. Ima nade, ima. Četvrti dan na respiratoru, leukociti skoro u normali, CRP blizu normale, saturacija se drži. Spremam šta sve od pregleda da mu uradim kada izađe iz bolnice.

Peti dan na respiratoru. Javljaju mi da se temperatura vratila. Razmišljam, mora da se organizam bori, zato temperatura. Malo raste CRP, svi parametri dobri.

I onda stiže poruka, saturacija je iznenada pala na 50%, tenzija rapidno pada, temperatura 40C, bubrezi više ne rade. Nada više ne postoji. 

Protiču sati kada traje poslednja nada, poslednje zlo izašlo iz Pandorine kutije. Telefon zvoni svaki čas, poruke stižu, očekujem onu koja kaže da se poboljšalo. Nema je. Samo te nema. Ali stigla je ona koju nisam želeo.

Proklet je ovo posao. Znam a nadam se. Očekujem nemoguće a to nemoguće ne dolazi. Samo u par sati, tri puta po par sati i ode čovek. Nema ga. 

Slede saučešća, obećanja porodici koja niko neće održati i sahrana. Tako je. I to je život, znamo da je to život. 

Vrata se otvaraju, ulazi sledeći pacijent. 

- Dobar dan. Od kada ste pozitivni? Šta osećate? Imate li temperaturu? Kako dišete? Moram vam reći da imate obostrano zapaljenje pluća, morate da se javite u kovid ambulantu, pulmologu ili infektologu.

Proklet je ovo posao.