Godinu dana nakon kovida-19

Na današnji dan, pre tačno godinu dana, shvatio sam i potvrdio da imam kovid-19. Nije me začudilo i nije došlo neočekivano, član porodice je dva dana ranije dobio potvrdu o zarazi. Uradio sam sebi CT pregled pluća i shvatio da imam obostrano zapaljenje u prvoj fazi te bolesti. Skor je bio visok za prvu fazu (12). Prave muke su tek sledile.

Za moje razboljevanje nisu vezane nikakve misterije i nečije krivice. To je cena posla koji obavljam. Niko mi nije kriv i niko drugi nije odgovoran. O svojoj bezbednosti sam brinuo isključivo ja. I napravio sam propust. Nesrećna okolnost u kojoj nisam brinuo za bezbednost, boravak u prostoriji u kojoj je prethodno bio oboleli pacijent. Boravak bez maske. Nisam znao, to me ne opravdava. Ne opravdava me ni to što sam pola sata ranije dobio negativni test nakon prethodnog incidenta kada mi se oboleli pacijent nakašljao u lice, namerno. Tada sam imao masku.

Nakon par dana je krenulo sa svime što kovid-19 pruža. Pružim mu gostoprimstvo u mojim plućima a on pokušava da uništi sve što može. U tri situacije sam preživeo isključivo zbog kiseonika koji sam imao. 

Terapija, bez antibiotika. Tada se nije davao fraksiparin. Sve se svodilo na borbu protiv simptoma, ne na lečenje uzroka.

Pisao sam o bolesti. Vodio dnevnik. Objavili su svi mediji.

Nakon mesec dana pluća su bila potpuno čista. Kao da nikada nisam ni bolovao. Nisu radila dobro. Tek nakon 11 meseci sam prvi put imao normalnu saturaciju. Padala je i na 46.

Nisam mogao da regulišem šećer, čitavih 10 meseci nije se spustio ispod 10.

Drugi veliki i najveći problem su ishemijske promene mozga, deset meseci nakon bolesti mozak mi je ličio na mozak osobe od preko 80 godina. Imao sam probleme sa govorom, zaboravljanjem, blokiranjem, sećanje na neke periode mi je trajno izbrisano. Neke stvari sam morao da učim ponovo. 

Umor. Jedan dosadni i neprekidni umor. Bez mogućnosti odmora. Bez ulaska u duboke faze sna (odnosno sa kratkim fazama). Pre dva dana prvi put sam imao normalne sve faze.

Funkcija bubrega poremećena još uvek ali se popravlja.

Ima i pozitivnih strana. Neočekivano i delimično neobjašnjivo. Visok krvni pritisak sa kojim se borim prethodnih 18 godina sada je u normali. Prosto idealan. Promene koje sam imao na EKG pre bolesti nakon bolesti više ne postoje. Pozitivno za mene je i to što sam konačno uspeo da počenem da slabim. Još me čeka dugačak put ali imam 26 kilograma manje od maksimuma koji je bio 2015. godine i 14 kilograma manje nego pre početka bolesti.

Nakon godinu dana to je stanje.

Šta reći o ljudima. Kada su mediji objavili vest o mojoj bolesti i njenom toku javilo mi se baš puno ljudi koji su mi poželeli da ozdravim i ponudili pomoć. To nikada neću zaboraviti. Hvala svima.

Drugi niz ljudi, svrstajmo ih u tu kategoriju, mi je poželelo smrt. Što javno, što u komentarima a što divljanjem u inboxu. Nemam nikakve dileme o njima.

Naročito ne nakon što su isplivale priče o kampovima za obuku smutljivaca i prevaranata sa jednim ciljem - bogaćenje na epidemiji. Bogaćenje na svim bolestima. Odlučno će biti protiv svake prevencije, protiv svakog leka. Problem je što im se to dozvoljava i niko ne pokušava da stane na put.

Tako deluje da se par nas brine o tome da se što više ljudi vakciniše, čime budimo sumnju u naše poštenje a oni koji bi morali da vode računa o tome ćute. Nejasnoće i netačnosti, to je glavno u onome što slušamo. Mnogi su se obrukali.