Kovid-19: Priče obolelih

Suvoparno iznošenje podataka ne daje pravu sliku o nekoj bolesti. Naravno da su činjenice važne ali ako ne sagledavamo ljude i njihove sudbine onda nije važno što kao nešto mnogo znamo. Zato priče ljudi koji su bili bolesni. Bez imena ali uz puno poštovanja prema njima.

Prva priča

Imam 63, radim u jednoj velikoj firmi. Početkom marta razbolela se jedna žena koja radi kod nas. Nismo mnogo obraćali pažnju, za nas je to bio tek neki daleki kineski virus. Žena je nedelju dana bolesna dolazila na posao. Onda se razbolela još jedna žena i ubrzo umrla. Javili su za nju. Razbolelo se nas 14. Niko nije testiran. Ležala sam potpuno nemoćna, nisam mogla ni da se pomerim. Ujutru mi je bivalo lakše ali svaka noć je bila strašna. Moj suprug se razboleo kada sam već počela da ustajem. Oboje smo sada dobro. Kako sam sigurna da sam bila bolesna? Ispitali su nam antitela, svima koji smo bili bolesni, u Nacionalnoj studiji.

Druga priča

Vojnik sam, imam 27. Pune dve nedelje sam imao slabu temperaturu. Počelo je tako što sam izgubio volju, bio sam užasno loše raspoložen. Onda sam izgubio snagu, evo ni nakon dva meseca nemam snagu da hodam duže od 5 minuta. Osećam strah. PCR test je bio pozitivan. 

Treća priča

Imam 38, razboleli smo se svi u kući. Imam 5 stepenika koji me vode do spavaće sobe. Svako veče i svako jutro sam zvala prijatelje da me prenesu tih 5 stepenika. Otac je bio užasno bolestan. Deka je preminuo. I dalje imam "kratak" dah.

Četrvta priča

Imam 40 godina. Među prvima sam se razboleo, nisu hteli da me testiraju i prime u bolnicu. Izgubio sam snagu, počeo da povraćam. Onda sam našao neku vezu i primili su me. Prvo su mislili da je teška alergija, razvio sam obostrano teško zapaljenje pluća. Svi moji kontakti su se razboleli, jedan deka je umro. Dospeo sam na respirator. Bio sam na njemu 10 dana a onda sam umro, sahranjen sam u limenom sanduku. Moje ime nije na spisku umrlih od kovida.

Peta priča

Imam tačno 50 godina. Nisam mogla da dišem. Šetali su me od jednog do drugog lekara. Na kraju sam otišla u drugo mesto kod doktora. On me je poslao na skener. Stanje je bilo strašno. Lekar koji me je pregledao mi je otvoreno rekao da je stanje prilično loše. Obradovao se kada sam nakon mesec dana došla na kontrolu. Kažu da verovatno nikada neću biti zdrava ali barem sam živa.

Šesta priča

Došla sam da se slikam iz straha. Čula sam da ima puno bolesnih. Ne osećam ništa. Nemam temperaturu. Kada su pogledali moja pluća uputili su me u kovid ambulantu. Urađen je test, pozitivna sam ali se osećam dobro.

Sedma priča

Medicinski sam tehničar star 45 godina. Zarazio sam se od pacijenata, ne znam kako. Verovatno nisam dovoljno pazio. Primili su me u bolnicu. Ležao sam nedelju dana, lekara nijednog nisam video. Kažu da su se neki krili, zaključavali, baš kao u filmu Variola Vera. Davali su mi hemomicin. Sada sam dobro, nemam snage.

Tako pričaju obični ljudi. To su njihove priče bez ulepšavanja i bez friziranja. Znam njihove nalaze nakon bolesti, nisam ih video pre i tokom bolesti.

Poslušajte ih, možda vi ili neko vaš bude na njihovom mestu a neće biti ko da ispriča

Radi se o ljudima koji su se razboleli marta i početkom aprila. Ova bolest je teška za mnoge, očekivano je laka za neke druge.

Najveća greška je olako je shvatiti a još veća greška je lagati o njoj. Prikrivanje vodi drugom talasu a ako on dođe sa gripom, biće gadno.