Rat protiv virusa

Mnogi to ne mogu da shvate ali epidemija je za medicinu isto što i rat za vojsku. Pandemija je isto što i svetski rat.

Već sam pisao, u epidemijama epidemiolozi su generali. Mi ostali smo vojnici. Možemo smatrati da je neka odluka dobra ili ne, ali ćemo postupati po njoj.

Ljutnja gomile ljudi na lekare koji vode odbranu od epidemije je potpuno nepotrebna i neproduktivna. Ako ste ubeđeni da znate bolje imate priliku da završite fakultet i specijalizirate. Nakon par epidemija, imaćete dovoljno iskustva, možda vas neko odredi da budete u nekom štabu.

Postoji i druga polovina ove priče. Epidemiolozi u ime medicine predlažu mere ali mere donosi vlast. Vlast se bira na izborima. Tako ako se pitate koji je drugi način da donosite odluke, budite političar, dobijte izbore i možete da odlučite šta god hoćete. Možete doneti odluku da radno vreme počinje u jedan sat posle ponoći i traje do pet ujutru. Vaše je pravo, glasovi na izborima su vam dali to pravo.

Tako ako zaista želite da saznate ko je kriv za mere koje vam se ne sviđaju pogledajte se u ogledalo i krivac će se ukazati.

Da nastavim, za MEDICINU ovo je rat. Šta vi mislite o tome, iskreno nije nas mnogo briga. Imali ste priliku, kako ste izabrali tako vam je. Ne žalite se nama i ne tražite da vodimo bitke koje se ne vode dok traje rat.

U ovom našem ratu oboljeva medicinsko osoblje, kao što u oružanom ratu umiru vojnici. Nismo mi ni bolji ni gori. Tražite da vas razumemo da vam je teško da sedite kući sa svojom porodicom? Eto, ne razumemo. Dok vi sedite kući i kukate na sudbinu i zle epidemiologe i lekare, moje kolege su negde gde je zaraza i svakoga dana mogu i sami da se zaraze. Dolaze kući sa strahom da će zaraziti svoju porodicu.

Znate li kako izgleda ulazak u kuću nakon kontakta sa zaraženima? Pola sata pre ulaska svi se sklone u najdalje delove stana/kuće. Kada uđemo idemo pravo u kupatilo, svu odeću bacamo u veš mašinu i ulazimo u kadu gde se dobro oribamo, koristeći sve što možemo. Druga odeća nas već čeka u kupatilu. Pre tuša dezinfekcima alokoholom, kao i posle tuša. Kada smo najzad čisti i dezinfikovani, otvaramo sve prozore, ako već nisu bili otvoreni. Nakon pola sata ostali ukućani se pojave. Satima nakon toga niko ne prilazi na bliže od dva metra.

Onda pogledamo vesti, društvene mreže, bilo šta i naletimo na gomilu dokonih koji tvrde da je epidemija laž i da niko ne umire. Čak maloumnici tvrde da virusi ne postoje. Znate li kako delujete u našim očima? Kao dokone, polupismene budale koje smatraju da neko treba da uvažava njihove deluzije i neznanje. Ne uvažavamo. 

Kada takve deluzije dolaze od profesora medicinskog fakulteta onda još gore. Posebno nas oduševe sumanute ideje o tome da 5G prenosi viruse i krade kiseonik ćelijama. Vratite se u osnovnu školu ili ćutite. Bruka i sramota.

A tek ideje kako su ljudi napravili virus? Da smo sposobni da napravimo takve viruse iskoristili bi ih da napadaju maligne ćelije ili da repariraju mijelin kod multiple skleroze, ili da napadaju druge viruse i bakterije. Ne, nismo još u stanju da uradimo nešto tako a da ne govorim tek o suludoj ideji puštanja virusa namerno, čak ni slučajno. Ko to misli nema elementarna znanja iz medicini ali ni zdravu logiku.

Opšte je poznato da se kod nas svi najbolje razumeju u tuđi posao. Da objasnim još jednu stvar koju niko nije slušao. U epidemijama se umire na različite načine. Neki umiru od bolesti a drugi jer im nije bila ukazana adekvatna pomoć. Epidemije imaju običaj da uzimaju živote na razne načine. Tako je tokom ove epidemije umro mladi kenijski student medicine. Ne od Kovida-19. Umreće i drugi. Jer to su epidemije. To je rat. 

Sledeći put kada počnete da kukate kako vam je ugrožena sloboda da se ponašate neodgovorno, shvatite da ljudi umiru. I zamislite, lekari vas teraju da perete ruke i ne pljujete na ulici, kakvi smo mi monstrumi.

Za kraj malo muzike.