Priča u ogledalu

Pokušavam da dremam u neudobnom autobusu od Niša ka Pirotu jednog svakodnevnog i ranog kišnog novembarskog jutra. Izgleda i danas uzalud. Negde iza Palanke u bus ulazi sredovečna žena, pita da li je slobodno, naravno (nadam se da neće da priča putem) i lenjim pokretima smešta se pored mene sa nekoliko polupraznih torbi.

Posle par minuta iz torbe izvlači uredno spakovan komad domaćeg hleba i neki sir u njemu i nudi me, ne hvala, nisam gladna...treba rano da se jede, rano organizam najbolje vari hranu i nastavlja još nešto (ali ne, nismo svi rodjeni da u isto vreme jedemo, spavamo i slično, ono kolektivno divlje i smensko u nama, ali možda ću drugi put o tome), razmišljam, bez želje da se upuštam u bilo kakva razgovor

Žena je ipak vedra i nastavlja svoju priču dok ja tupo klimam glavom ( vaspitana da ne prekidam, željna da kažem pusti me). A priča tako obična, a ona verovatno zamišlja da je specifično zanimljiva i nastavlja da brblja, pa ću vam nekako preneti gomile tih ”mudrosti”.

Bila je student psihologije, nekada davno, ostalo joj je još nekoliko ispita do kraja (eh opet ona ofucana farsa o tih nekoliko ispita do kraja fakulteta), razočarala se u svoju veliku ljubav a više spoznala svrhu i smisao života i razne mudrosti ( o ne valjda neka sektašica u nizu) i rešila da živi po principima prirode (“začetnica zdravog života” opet jedna u nizu- razmišljam ja) i preseli se na Staru planinu gde će naći svoj mir (već vidim sebe kako uvlačim glavu u okovratnik jakne i znam, nema ništa ni od mira ni od dremanja). Tu se hrani zdravo, pešači, živi po svojim pravilima, i šta znam šta već, skromno, bez velikih potreba i očekivanja i iznad svega se oseća veoma zadovoljno ( već uzdišem).

I na vrhuncu svega objasniće mi kako ljudski mozak postaje savrešen!!

Evo na primer ti, ti imaš oklope oko sebe i ne dozvoljavaš ljudima da ti priđu i ne shvataš život i sitna zadovoljstva u njemu ( kako je lepo ono drvo, ovaj pogled, pa I ova kiša koja pada).

Tako sam i ja (ONA) prolazila kroz mnoge faze dok nisam shvatila kako mozak kroz vreme postaje savršen. Prvo si mlad, i sve što se desi, svaki čovek, iskustvo, sve što prodje kroz tvoj život jako nadražajno deluje na tvoj mozak i čini te i ranjivim i srećnim i nesrećnim i donosi ti brojna iskustva...a ona teška i bolna kao moja (njena) nateraju mozak da počinje da se brani od svih ljudi i doživljaja, stvara slojeve i oklope oko sebe, kao ljusku za ljuskom (verovatno kako glavica kupusa, list po list, a dok dođeš do suštine ostaje ništa...opet valjda negativno razmišljam) i postaješ kao oklopljeno vozilo...nepristupačna za lepe stvari.

A lepe stvari su svuda oko nas. Onda ima ljudi i dogadjaja koji umeju da sljušte sloj po sloj, neki idu dalje - zavisi koliko ih pustiš i shvatiš da nisu oni krivi već da se samo grčevito braniš od njih i da tvoj mozak ne dozvoljava da ti bude lepše (mislim da sam već glasno rekla UH).

A onda sazriš, opustiš se, I počinješ da pustaš ljude i dogadjaje u svoj život. I vidiš...oni te ne povredjuju, oni samo prolaze kroz tvoj mozak, modifikuju ga na trenutke, a zatim se on vrati u prethodno stanje... I tako se spreman za svaki doživljaj, tako si savršen. Prolaze kroz tebe i kroz čitav tvoj um, ne mogu da ga izmene a misle da upravo to rade, a ti radiš ono što ti želiš.

E sad je već preterala. Da li ona misli da ja svoj mozak doživljavam kao puding ili gel kroz koji provučeš prste i on se vrati u prethodno stanje bez ikakvih posledica! O kakva žena,. Ali sreća izlazim.

Izvinite silazim sad, prijatno... I opet mi propala nada da ću dremati tih pola sata, a radim čitav dan I pripravna sam celu noć... kakvi naporni ljudi, kakve laži o spoznaju stvari, kako zavaravaju sebe!