Užasi medicine i borba protiv veštica

Shvatio sam konačno. Kada antivakcinaš misli da se treba lečiti na stare načine on u stvari ne misli baš na staru medicinu. Misli na ono što se nekada zvalo veštičarenje.

Chemists and workers operating distilling apparatus in a laboratory. Engraving by P. Galle (?) (1537–1612) after J. van der Straet (1523–1605). Wellcome Library reference no. 26686i.

Medicina 16. veka je najblaže rečeno nešto nalik na ružne horor filmove. Postoje bolnice ali da bi pacijent mogao biti primljen mora prvo da uplati troškove sahrane. Ulivanje poverenja, zar ne. U 16. veku su se pojavile prve operacije katarakte, obrade nosa, nova tehnika vađenja zuba i pravljenje veštačkih udova. Popularan je bio veštački nos.

Postoji tabela boje mokraće pomoću koje se određuje bolest. Često se mokraća proba da bi se saznalo kakvog je ukusa  što pomaže u dijagnozi. Lekar je često berberin, ta je tradicija još od starog Egipta ali već postoje i oni koji su specijalizovani samo za medicinu. Učenje za lekara se počinje kao šegrt. Obično negde sa 12 godina starosti.

Prvi posao šegrta je da nosi bočice sa urinom i tabelu boja. Urin se, po pravilu ispituje tri puta, svež, dok je topao, nakon sat vremena i treći put kada se potpuno hladan. To je posao šegrta ili studenta. Drugi posao je da nosi instrumente i da se brine o pijavicama koje su bile važno lekovito sredstvo.

De humani corporis fabrica

Oni posebno talentovani ili srećni su išli u Padovu. Tamo se nalazila najpoznatija Medicinska škola, fakultet bi se zvao sada. Tamo predaje čuveni Vezalijus, Andreas Vezalijus. On je Flamanac, rođen u Briselu. Pravo ime mu je Andries van Wesel ali je u istoriji medicine ostao upamćen po latinizovanoj varijanti. 

On potiče iz čuvene lekarske porodice. Njegov čukundeda je bio profesor Medicinskog fakulteta, deda Kraljevski lekar a otac apotekar. Vezalijus je bio profesor anatomije i hirurgije u Padovi a predavao je i u Bolonji i Pizi. Doktorska teza je bila Paraphrasis in nonum librum Rhazae medici arabis clariss. ad regem Almansorum de affectuum singularum corporis partium curatione. Kompletno posvećena Al Razi, možda najvećem medicinskom umu ikada.

Naziv na dnu

Najvrednija zaostavština je njegova knjiga, udžbenik Anatomije De humani corporis fabrica (On the fabric of the human body). Sarađuje sa Ticijanovim učenikom Jan Stephen van Calcarom koji crta organe onako kako ih vide obično po bojištima jer crkva nije dozvoljavala obdukcije. Skoro odmah izdaje i drugu knjigu De humani corporis fabrica librorum epitome (Abridgement of the Structure of the Human Body).

U Padovi je sazidan i prvi amfiteatar, kružna formacija da bi svi mogli videti šta se dešava u centru. Takav objekat je i dalje omiljen na fakultetima.

Glavni oblik lečenja je bio puštanje krvi. Evropska varijanta je bila puštanje u blizini obolelog mesta (što ima logike ako se radilo o gnojnom procesu). Arapska varijanta je dodavala i puštanje male količine krvi na dijagonalno suprotnom mestu. Kao bolja varijanta koristile su se pijavice (koje imaju medicinski značaj, naravno, ne za puštanje krvi).

Važeća je bila medicinska teorija Galena, grčkog lekara iz doba rimskog carstva, koja se označavala kao humor. Četiri tečnosti u ljudskom telu:

• Krv, vlažna i topla

• Flegma, hladna i vlažna

• Crna žuč, hladna i suva

• Žuta žuč, vrela i suva. 

Sve četiri su morale biti u podjednakoj količini da bi telo bilo zdravo.

Operacije su vršene često na bojnom polju, na travi ili blatu. Anestezija je bila udarac hirurškim čekićem u glavu. Skoro jedini tip operacije je bila amputacija. Ona je vršena testerom. Rane bi se uglavnom zagnojile i ranjenik bi umro. Poneko bi preživeo.

Glavne bolesti tog doba su bile ples SV. Vida (verovatno tetanus ili neka druga infekcija nervnog sistema), guba i škrofula (oblik tuberkuloze). Tada je bila i velika epidemija kuge.

Apotekari uglavnom sami gaje lekovito bilje. Poznat je bio Džon Džerard koji je objavio knjigu o lečenju biljem.

Devojke su se udavale sa 12 godina i rađale do smrti, često na porođaju. Mora se priznati da su babice bile nešto najbolje u zdravstvu tog vremena.

Dissection scene from De Proprietaribus Rerum, by Barthélemy l’Anglais (vellum). End 15th century. Bibliothèque Nationale, Paris.

Pored lekara postojali su alternativni metodi lečenja. Često se radilo o vešticama (tako se smatralo). One su pravile jeftine napitke dostupne svima i nedelotvorne, zato su ih često spaljivali. Poznati su bili i astrolozi koji su određivali dijagnozu i lek na osnovu položaja zvezda. Lek alternativaca su često bile žabe krastače.

Jedan od glavnih saveta lekara tog doba je bio da se ne kupuje od nadrilekara. Drugi glavni savet oko 1600. godine je bio da se ne puši jer duvan je štetan.

Gledajući istoriju dolazim do zaključka da se odnos medicine i alternative nije promenio. Medicina napreduje a alternativa tapka u mestu. Lečenje, ako to zovemo uopšte tako, se svodi na prodavanje laži zajedno sa nekim preparatima koji ne deluju.

Alternativa se svodi na to da se nadaju da će placebo u okviru laži delovati. Nekada placebo deluje, posebno ako se koristi sa medicinom.

Da li je njih (alternativce) uopšte briga za vas i vaše zdravlje? Nije, briga ih je jedino koliko para vam mogu uzeti. Gledaju vas kao ovce, lažu vas, samo radi vašeg novca.

Dobro, ima i sadista među njima, nisu svi lopovi.

Slika: Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=458940