Bezopasno besnilo

Probudio me je telefon. Pogledao sam, 4:30h ujutru, nešto pre svitanja. Nije da mi je prvi put da me noću budi telefon. To se dešava često. Povrede i bolest ne biraju vreme a ja sam osoba koja ponekada stoji između života i smrti. Ipak nikada se nisam navikao. Sve to vodi poreklo iz mladosti. Jedan događaj.

Imao sam 16 godina. Doba kada najmanje znamo a mislimo da znamo baš sve. Crno belo doba. Da, ne, period. Boje i finese se nauče tek kasnije. Da postoje nijanse belog i crnog još kasnije. Otac mi je bio na putu. Mislim da je bio u Zagrebu. Verovatno. Nekada nismo bili različite države čiji političari forsiraju mržnju. Javljao se, tada nije bilo mobilnih i poruka, već poziv ponekad, kada baš mora. Majka mi je rekla da se javio. Zapamtio sam samo da je prehlađen.

Telefon je zazvonio u 2:16h. Bio sam kao paralisan. Noćni poziv je samo mogao značiti nešto loše. Iako sam najbliži, javila se moja majka. Jecaj, plač. Čujem - a bio je samo prehlađen. Užasan osećaj za jedno sveznajuće dete od 16 godina umišljeno da je odrastao. Moj otac, nema ga više. Šok, ne mogu da se pomerim. Najgora noćna mora. Strava koja se zavlači ispod mog ćebeta i tera me da se tresem. Nemam glas.

Ipak sledeće što čujem je: Ne, Toma nije kući, u Zagrebu je. Hladna tama nestaje, umalo krik radosti umesto tišine smrti. Živ je, živ je. Neko je drugi umro. U tom trenu mi nije bitno što je umro nečiji otac. U tom trenu mi je važno da je smrt našla nekoga drugog. Nije ni važno koliko mi je ta druga osoba bliska. Čitav život me je bilo sramota tog osećanja ali to je obično, ljudski.

Od tada svaki put kada telefon zazvoni noću ja imam taj isti osećaj. Nevažno što su me budili nekoliko puta noću da pomognem da nečiji otac, majka, dete ne umre. Nikada se nisam navikao. Nikada. Ledena jeza noćnog telefona.

Ujed

- Ujeo me je. Ujeo me je pas. - čujem glas.

- Polako. Čiji pas? Tvoj?

- Ne, izašao sam iz kola i ujeo me je pas.

- Znaš li da li je vakcinisan?

- Kako da znam, nisam ga pitao pobogu.

- Znaš li čiji je pas?

- Ne znam čiji je pas, da li me to zajebavaš?

Ne živimo u istom gradu. Da živimo možda bi sve bilo drugačije.

Dao sam jedini mogući savet. Da hitno opere ranu i ode kod lekara. I obavezno vakcina. Postupak u takvim slučajevima je jasan. Nepoznat pas, obavezna vakcina protiv besnila. Nisam proverio. To je postupak, obavezan.

Nije mi palo ni na kraj pameti da neko može to da preskoči. Ljutio bih se na lekare da ga nisu obavestili. Ipak jesu, odbio je da primi vakcinu.

Bolest i smrt

Simptomi su počeli nakon dva meseca. Prvo je počeo da se žali da mu trni rana koja je odavno zarasla. Tada sam ga prvi put pitao za vakcinu.

- Ne. - bio je odgovor.

- Molim...zašto? - bilo je sledeće pitanje.

- Sproveo sam svoje istraživanje. Besnilo nije opasna bolest a vakcine jesu. 400% je veća šansa da se umre od vakcine nego od besnila. Uostalom od besnila se ne umire... - deklamovao je neke umobolne gluposti sa interneta.

Znao sam da je prekasno. Počelo je sa groznicom i temperaturom. Nakon toga strah, nesanica, paraliza nekih mišića. Onda agresivnost praćena halucinacijama. Urlanje, udaranje, pokušaji da se napadne svako u blizini.

Najgore od svega je bila hydrophobia. Strah od vode. Tako se bolest zvala ranije. Svaki pokušaj da se pije tečnost, čak i pominjanje tečnosti dovodilo bi do strašnog bola. Agonija, užas. Bol i paničan strah od vode. Strah koji je jači od žeđi. Nepojmljivo. Teror. Horor. Užas.

Koma je donela spas. Makar onima koji su ga posmatrali. Koma je donela i smrt. Njemu. Koliko je bolest kriva toliko su krivi pametnjakovići koji šire laži o vakcinama.

Rabies

Besnilo nije neka nova bolest. Prvi put je opisana pre 4000 godina u Mesopotamiji. Ne opisana, već uneta u propise. Tada 1930 godina pre Hrista zakon da vlasnici životinja koje pokazuju besnilo odgovaraju ukoliko da životinja ugrize nekoga - Codes of Eshnunna. Ne postoji lek, samo prevencija - vakcina. Kada se pojave simptomi smrt je neminovna.

Ime Rabies potiče iz latinskog i znači "ludilo" a ta reč vuče poreklo iz Sanskrita "rabhas" i znači "besneti". Ime virusa potiče iz grčkog lyssa i lud - nasilan, tako da se virus izazivač zove Lyssavirus.

Poreklo imena i pisanih tragova je bitno jer moderne antivakcinaške budale tvrde da je besnilo bezopasna bolest ili da nikada nije postojalo dok nisu nastale vakcine i da ga izazivaju vakcine. I ponose se svojom glupošću.

Lyssavirus spada u RNA viruse. Razmnožava se u mišićnim ili nervnim ćelijama. Vezuje se za acetilholinske receptore (slično kao nikotin) i time omogućava prodor unutar ćelije. Vrlo komplikovanim procesima (opisivanje je suviše stručno i komplikovano za blog) dolazi do replikacije i napada na druge ćelije.

Virus izaziva zapaljenje mozga i moždanih ovojnica. Izaziva strah, nesanicu, paralizu nekih mišića, konfuziju, nenormalno ponašanje, agresivnost, paranoju, halucinacije koje vode u delirijum i komu koja dalje vodi u smrt.

Jedan od čestih simptoma je Hydrophobia ili Star od vode. Zbog zahvatanja pljuvačnih žlezda dolazi do hiperprodukcije pljuvačke i svaki pokušaj unošenja tečnosti izaziva nenormalno jak bol praćen strahom. Prisutan je i spazam grla i ždrela.

Da li je moguće?

Poslednjih dana smo bili svedoci spašavanja dece iz tajlandskih pećina u kojima su igrom prirodnih sila bili zatvoreni dve nedelje. Tokom spasavanja poginuo je jedan od ronilaca koji će uskoro postati heroj čijeg se imena niko neće sećati - Samarn Kunan. Čudna je sudbina istinskih heroja, često odu u zaborav, kao da se ljudski rod stidi njihove smrti.

Kada su sva deca izbavljena, medicinske vlasti su ih smestili u bolnicu gde su preduzeli sve potrebne i obavezne medicinske mere. Prvo su ih vakcinisali protiv besnila i tetanusa i dali antibiotike tako gde su smatrali da je to potrebno. Takođe su nadoknadili elektrolite, uspostavili balans organizma. Sasvim po svim propisima, posebno ako znamo da su Tajlandski slepi miševi prenosioci besnila.

To je sve urađeno kako bi svaka normalna država uradila da bi zaštitila svoje potencijalno bolesne građane. Ne vidim ni razlog da im se čestita na tome, samo su odradili svoj posao.

Ipak, odmah nako što je objavljeno šta se desilo sa decom javilo se naše udruženje boraca protiv vakcina i razuma da se zgražava nad time što se deci daju vakcine jer pobogu vakcine su štetne, besnilo i tetanus su bezopasne bolesti i vakcinama se ugrožava život dece. Iznose i niz laži ali prosto su toliko glupe da ih nije potrebno detaljno razotkrivati.

Mislite da su to sami smislili? Ma ne, pišu po diktatu američkih lobista koji obuhvataju neke organizacije, bogataške fondove, advokatske kancelarije, neke kongresmene i neke crkve nimalo hrišćanske, muslimanske, budističke, jevrejske. Ne, uglavnom poznate sajntološke i satanističke. Tako opet dolazimo do apsurda da naši koji tvrde da su pravi duboki pravoslavni vernici i veliki rusofili pišu po diktatu iz Amerike i satanističkih crkvi. Ovi "naši" sami ni pertle ne vezuju.

Zapitao bi se čovek da li je moguće da u pauzi epidemije koja je odnela ljudske živote neko sme da govori protiv vakcina ali bezumnici smeju. Malo im je mrtvih, žele još. To što među njima ima lekara govori da medicina nije za svakoga i da država blago reaguje jer ih još uvek drži na svom platnom spisku.

Zahvaljujući delovanju bezumnika i plaćenika jedan od prioriteta je naći lekove za zaboravljene bolesti tipa difterije i ostalih. Skoro je registrovan novi lek protiv velikih boginja. Protiv iskorenjene bolesti. Zlu ne trebalo. A trebaće.

Dobrodošli u XXI vek - vek povratka velikih boginja, difterije, kuge, tuberkuloze, malih boginja, super oblika gripa i ko zna kojih neslućenih bolesti. Sve zato jer ste poverovali budalama. Ne žalite se kasnije...