Car Dušan i kvantni portal - bajka

Ovo je priča koju sam čuo jedne noći kada sam kao mlad kampovao na Suvoj Planini. Deca kao deca, zapalili smo logorsku vatru a to je privuklo jednog starca. Starac je bio visok, mršav i pogrbljen i gle čuda, kao iz neke priče imao je lulu. Nije to bila neka od onih skupih o kojima bi se pričalo već obična, drvena, napravljena da bi potrajala neko vreme. Bila je dugačka a komora za duvan je bila izdubljena grana na kojoj je još bila kora. Red je, ponudili smo ga vodom, hranom i kafom a on nas medom a bogami imao je i medovaču. Iznenada je počeo da priča, isprva tiho a kasnije sve glasnije i zanesenije. Pričao je vešto, kao da čitavog života ne radi ništa drugo. Nisam zapamtio sve ali prenosim ono što jesam:

Bilo je to jednom davno, dok je Srbijom vladao Car Dušan. Kakav je to Car bio. Bio je kao div, nije mu bilo premca u ovim našim krajevima. Svi bi mislili da je dovoljno samo da se pojavi da svi padnu pred njim a on je uradio nešto drugo. Okupio je svojih 300 ratnika, svi isti kao on, svi preko 2 metra, svi za pola metra višlji od najvišljih ljudi tada. Bilo je tu Nemaca, Italija i Šveđanin Gustav koji je jedini bio višlji od Dušana i sigurno bio jedan od najvišljih ljudi ikada. Eh, to je bila vojska. Oklopi iz Venecije, specijalno pravljeni za divove, oružje Tevtonsko a komandant Palman Breht, vitez iz Štajerske. A tek konji, skupljani po celoj Evropi. Takva garda - Alemanska garda, nikada pre ili kasnije nije viđena. Dušan je vino pio iz pehara od 2 litra. Vratiću se ja na njih kasnije, nego deco znate li za sela Gabrovac i Berbatovo? Tu su niže, prema Nišu. Niš je tada bio veliki grad, utvrđen sa moćnom vojskom. Jednu generaciju ranije tu su bili Fridrih Barbarosa i emisari Ričarda Lavljeg Srce kao i francuskog kralja Filipa. Ali ne pričam ja priču zbog njih već zbog jednog mladića iz Niša, Vrana su ga zvali jer je na desnoj mišici imao ožiljak u obliku vrane a kažu da je potomak čuvenog vojskovođe Mihajla Vrane, đavo će ga znati da li je to istina. Mladić kao svaki drugi nestašan je bio, svi su ga istovremeno voleli i mrzeli, kako obično biva sa takvim momcima. A kakva bi to priča bila da nema ljubavi u njoj? Dopala se njemu devojka jedna Milica (glas mu je zadrhtao, mislim da sam video suzu u uglu oka). Bila je lepa, nikada Niš lepšu nije video. Šta sve nije radio da bi je osvojio ali ništa. Da bi se smirio često je lutao šumom oko Niša a najčešće je svraćao u manastir Svete Trojice. Pojeo bi tamo a i popio vina a često i prespavao. Jedne noći ga je probudila buka, nešto se dešavalo, nešto loše. Ustao je, video plamen, gorela je jedna štala ali ono što je bilo najužasnije se nalazilo ispred plamena, telo koje je raskomadano, nije mogao da razazna o kome se radilo, kasnije je čuo da je to bilo telo Lavrentija koji je brinuo o pčelama. Niko nije mogao znati da je to početak terora koji je vladao sledeće dve godine.Blizu manastira su nalazili raskomadane ljude i životinje a neki su i nestali. Drugi su pak poludeli, pričali kako su viđali razne nemani, demone kako izlaze iz pakla. Vrana je već izrastao u jakog muškarca. Postao je odličan sa lukom i strelom, mogao je da pogodi muvu u letu a Milica, eh, Milica, Milica, Milica, lepotica Milica. Vrana je sve češće bivao u njenom društvu ali avaj, mlado srca, mlada krv a kratka pamet.

Manastir Sv Trojice Gabrovac

Reše tako njih dvoje da odu u šumu pored manastira Svete Trojice. Oni će to da istraže, zamislite šta može mladost da smisli. Kada su došli do manastira krenuli su uz Gabrovačku reku. Reka nije izgledala kao što je sada vidite, bila je brza i neobuzdana baš kao njihova srca. Slušali su žabe, slušali šumske životinje, pričali, slušali svoja srca. Vrana nikada nije bio sretniji. A onda, tišina. Nema više zvukova šume, nema tonova života, čuo se samo njihov ubrzani puls. I bi svetlost, jača od groma, samo plava, napravio se krug. U njemu su videli neki drugi svet, njima tuđ. Opčinjeno su stajali, da li su to bogovi tamo? Nisu ni primetili kada je iz kruga izašlo nekoliko demona, bolja reč im nije padala na pamet, zgrabili su ih i uvukli unutra. Šta su videli tamo Vrana ne želi da se seća, uglavnom neki rat sa ogromnim mašinama koje bljuju vatru, demoni koji uništavaju svet.
Prošla je cela godina, shvatili su da vojska demona hoće da prođe kroz taj prolaz i uništi njihov svet, kao što su prethodnice ubijale sve pred sobom. Vrana je nekako uspeo da pobegne i prođe kroz taj krug nazad. Kada je prošao više nije izgledao mlad i niko ga ne bi poznao da nije bile te vrane na njegovoj mišici. Probao je da objasni ljudima ali su svi bežali od njega.
Na kraju došao je do dvora Cara Dušana, nisu hteli da ga puste pred cara. Lutao je danima oko dvora, srce je tuklo za Milicom. Našao je slabu tačku i uspeo da uđe na dvor. Video je Cara kako šeta i probao da mu priđe ali garda ga je oborila na zemlju. Pogubili bi ga na licu mesta da ga Dušan nije čuo. Posadio ga je za sto, dao mu hrane, peharnik mu je sipao vina. Dušan ga je slušao. Razgovor je trajao cele noći, odluka je doneta u zoru, Dušan je podigao vojsku. Niš je bio iznenađen kada je vojska projahala ka Gabrovcu. Kod manastira Palman Breht komanduje da vojska stane. Svi silaze sa konja, 300 divova a sa njima i 3000 pešaka. Car prvi ulazi u manastir da se pričesti pred bitku i moli Boga za pomoć. Vojska se pričestila i krenula uz Gabrovačku reku. Vrana je išao ispred njih. Pala je noć, došli su do mesta bez zvuka. Palman je postojio vojsku i stao ispred uz Dušana i Vranu. Prvi zraci sunca su se presijavali na njihovim oklopima kada je bljesnulo svetlo. Ali to nije bila bilo koja vojska već Dušanova Alemanska garda koja se ne plaši nikakvih demona. Mirno su stajali kada je pokuljala vojska demona. Demoni nisu znali šta ih je snašlo. Mačevi su sevali, zelena krv je letela na sve strane. Ni jedan demon nije preživeo. To plavo svetlo se zatvorilo pre nego je Vrana mogao da uđe i nađe Milicu. Sada vi to zovete portal, snimate filmove o takvim stvarima a ovaj događaj su svi zaboravili. Kažu da ljudi još viđaju Vranu u ovim krajevima, neće se smiriti dok ne dođe do svoje Milice."

Svi smo ćutali, jedva da smo disali. U jednom trenu je vatra tako bljesnula da je osvetlila njegovu mišicu, kunem se tamo je bila vrana. U sledećem trenu vatra je okrenula svoje lice u drugu stranu. Pogledao sam prema starcu, nestao je.
Nakon dugo godina slučaj me je doveo do manastira između Gabrovca i Berbatova. Oronuo. Pogledao sam zidove i video na njima oslikane demone.

Demoni na spoljnjem zidu

Prišao mi je pop dok sam fascinirano gledao slike: "Znaš li da se jednom ovde pričestila vojska Dušana Silnog? Niko ne zna u koju je bitku išao...



Reč, dve. Bajka je napisana namenski, kao odgovor na izazov Obajkimo Srbiju.
Ako Vam se dopala, moram reći da moja zahvalnost pripada svima Vama piscima, jer inspiracija ste mi Vi. Ipak posebna zahvalnost Negoslavi Stanojević jer ima takvu energiju da bi me bilo sramota da nisam napisao ništa.