Religijska čuda koja dokazuju prisustvo Boga - Euharistijska čuda iz Lanciana

Nastavljam sa tekstovima o čudima koje teolozi (katolici) navode kao dokaze za postojanje Boga. Vidim da sam naljutio neke ljude, što znači da sam u pravu. Sebe smatram osobom koja populariše nauku a ne kao nekoga ko je zaista naučnik. Popularišem da bi mogli da saznamo što više o nama samima, o tajnama Zemlje, kao i Svemira. Nauka nikada nije napredovala lažima. Svaka tvrdnja se mora ispitati a ne apriori odbaciti samo zato što smatramo da je nešto nemoguće. Za one koji su zdušno mrzitelji nauke treba podsetiti da su mnoga naučna otkrića napravili ljudi koji su bili duboko religiozni kao Njutn ili Darvin ili čak sveštenici kao Lemetr. Crkva generalno nije protiv nauke iako neki pojedinci jesu.

 

Lanciano: Najpoznatije euharistijsko čudo na svetu između vere i nauke

Malo koji religijski događaj izaziva toliko pažnje kao euharistijsko čudo iz italijanskog grada Lanciana. Za vernike ono predstavlja snažnu potvrdu katoličkog učenja o prisustvu Hrista u euharistiji. Za naučnike i skeptike predstavlja zanimljiv istorijski slučaj sa određenim medicinskim nalazima, ali i ozbiljnim metodološkim ograničenjima.

Šta zapravo znamo o ovom događaju?

Priča koja počinje u osmom veku

Prema katoličkoj tradiciji, događaj se odigrao između 730. i 750. godine u gradu Lancianu u Italiji. Tokom mise jedan bazilijanski monah navodno je počeo da sumnja u crkveno učenje da se hleb i vino tokom liturgije pretvaraju u Hristovo telo i krv. U trenutku posvećenja hostija je, prema predanju, postala komad mesa, a vino krv.

Važno je odmah naglasiti jednu činjenicu koju vernici i skeptici često prećutkuju kada im ne odgovara.

Ne postoje savremeni zapisi iz osmog veka.

Najstariji poznati pisani izvori o ovom događaju pojavljuju se tek u 16. veku, otprilike osam stotina godina nakon navodnog čuda.

To ne dokazuje da se događaj nije desio, ali značajno otežava istorijsku proveru.

Šta se danas čuva u Lancianu?

U crkvi Church of St. Francis i danas se čuvaju relikvije:

• komad tamnosmeđeg tkiva,
• pet zgrušanih masa koje se smatraju krvlju.

Relikvije su vekovima bile predmet hodočašća i više puta su premeštane i proveravane od strane crkvenih vlasti.

Naučna istraživanja iz sedamdesetih godina

Prava pažnja naučne javnosti počinje tek 1970. godine.

Tada je nadbiskupija Lanciana dozvolila analizu relikvija, a posao je poveren italijanskom patologu profesoru Odoardu Linoliju, stručnjaku za histologiju i patološku anatomiju. Rezultati su objavljeni 1971. godine u medicinskom časopisu Quaderni Sclavo di Diagnostica.

Linoli je zaključio da:

• tkivo predstavlja ljudsko srčano tkivo,
• krv je ljudskog porekla,
• krvna grupa je AB,
• uzorci ne pokazuju prisustvo konzervansa koje je uspeo da detektuje tadašnjim metodama.

Kasnije je profesor Ruggero Bertelli potvrdio osnovne histološke nalaze.

Šta ovi nalazi zaista znače?

Ovde dolazimo do dela gde često počinje preterivanje sa obe strane.

Nalazi pokazuju da je analizirano tkivo zaista ličilo na ljudsko srčano tkivo i da je prisutan ljudski krvni materijal. To je legitimno naučno zapažanje.

Međutim, iz toga ne proizlazi automatski da je došlo do natprirodne transformacije hostije.

Nauka može da identifikuje šta se nalazi pred njom.

Ne može da rekonstruiše događaj star više od hiljadu godina.

Drugim rečima, patolog može da kaže:

„Ovo izgleda kao ljudsko tkivo.“

Ne može da kaže:

„Sigurno znam da je ovo pre 1300 godina nastalo iz hostije tokom mise.“

To jednostavno nije pitanje na koje patologija može odgovoriti.

Najveći naučni problem

Glavni problem nije histologija.

Glavni problem je lanac dokaza.

Savremena forenzika zahteva:

• poznato poreklo uzorka,
• dokumentovan lanac čuvanja,
• nezavisne laboratorije,
• mogućnost ponavljanja analiza.

Kod Lanciana toga nema.

Relikvije su vekovima bile predmet verskog poštovanja pre nego što su prvi put analizirane.

Zbog toga se ne može sa sigurnošću utvrditi kako su nastale niti da li su tokom istorije bile menjane ili dopunjavane.

Šta je sa tvrdnjom da tkivo nije propalo?

Često se navodi da se tkivo očuvalo više od hiljadu godina bez raspadanja.

To zvuči impresivno, ali zahteva oprez.

Postoje brojni primeri prirodne mumifikacije i očuvanja bioloških materijala tokom veoma dugih vremenskih perioda pod odgovarajućim uslovima.

Sa druge strane, zaista ostaje neobično što su relikvije opstale toliko dugo i što su zadržale prepoznatljivu strukturu za histološku analizu.

To je zanimljiva činjenica.

Nije automatski dokaz čuda.

Da li je krvna grupa AB važna?

Vernici često ističu da je krvna grupa AB pronađena i na Torinskom pokrovu (za koga postoji vrlo jasna sumnja da je nastao u Srednjem veku.

To jeste tačno prema pojedinim istraživanjima.

Međutim, krvna grupa AB nije jedinstvena niti predstavlja dokaz zajedničkog porekla uzoraka.

Pored toga, određivanje krvne grupe na veoma starim uzorcima nosi određene metodološke probleme, uključujući mogućnost kontaminacije.

Šta nauka može da zaključi?

Nauka može da kaže:

• relikvije postoje,
• analizirane su 1970-ih godina,
• pronađeno je tkivo koje odgovara ljudskom srčanom tkivu,
• pronađena je krv ljudskog porekla,
• istorijsko poreklo relikvija nije moguće pouzdano rekonstruisati do osmog veka.

Nauka ne može da potvrdi:

• da je hostija zaista postala ljudsko tkivo tokom mise,
• da je došlo do natprirodne intervencije,
• da relikvije nesumnjivo potiču iz osmog veka.

Zaključak

Lanciano je verovatno najpoznatije euharistijsko čudo u istoriji katolicizma.

Istorijski gledano, radi se o predanju koje je zapisano vekovima nakon navodnog događaja.

Medicinski gledano, postoje nalazi koji ukazuju da relikvije sadrže ljudsko srčano tkivo i krv.

Naučno gledano, ti nalazi ne predstavljaju dokaz da je došlo do natprirodne transformacije hostije, jer nedostaje mogućnost provere samog događaja i njegovog porekla.

Najpošteniji zaključak glasi:

Lanciano predstavlja zanimljiv spoj istorije, religije i medicine. Nauka može da potvrdi određene osobine relikvija, ali ne može da potvrdi čudo koje se navodno dogodilo pre više od 1200 godina. Pitanje da li se radi o natprirodnom događaju ostaje stvar vere, a ne naučnog dokaza.

Fanatizam i netrpeljivost nikada nisu dobri. Nauka traži dokaze u koje nisu umešane emocije, frustracije i lični strahovi. Zar je tako strašno tražiti i očekivati dokaz? Ono što mnogi ne mogu da prihvate je to da za nauku nije važno šta je istina, već samo da je istina. Ako dokazi dokažu prisustvo vrhunskog bića na nebu, svaki naučnik će to prihvatiti bez ikakvog uzbuđenja. Da li je i obrnuto tako?

Ljudska vrsta napreduje jer ume da razmišlja, jer se pita da li je nešto baš tako ili ne. Bez toga nema života.

U sledećim tekstovima nastaviću sa, nadam se korektnim, prikazom onoga što se navodi kao dokaz.