Umesto čestitke

Noćas dok ste slavili neko je radio. Zabavljali su vas muzičari, hranu spremali kuvari a donosili konobari. Vozili su vas taxisti. O vama je brinula policija, vatrogasci, hitna pomoć. Neke su fabrike radile. Ko zna ko sve. Duboko poštovanje svima. Moj naklon do poda. Svakoga ko radi poštujem. Ipak, ne mogu pisati o tuđem poslu. Medicina je ono čime se bavim.

https://www.tvinsider.com/43846/roush-review-in-code-black-its-back-to-the-er/

Noćas dok ste slavili bolnice su radile. Neki ljudi su preminuli, neka nova deca su se rodila. Neki su primljeni u bolnice sa povredama, sanirani, operisani. Bolest nema ni sat a ni kalendar, ne obazire se na to da li neko slavi. Tragedije se dešavaju i na slavljima. Nije fer, znam, ali dešavaju se.

Prvi januar pre hiljadu godina, u nekom sasvim drugom životu. Polazim na posao. Velikom brzinom me prestiže auto, gubi kontrolu i udara u drvo. Izvlačim povređene iz kola ali i hitna je stiglo kao da je čekala da se to desi. Nastavljam ka poslu.

Presvlačim se, čestitamo jedni drugima praznike i sve ostalo. Počinju da donose povređene iz tog automobila. Žurka počinje. Nekoliko sati kasnije zovemo čistačicu da pokupi delove stakla koje je svuda po podu. Dva sata kasnije zovemo servisera jer je aparat blokirao od srče koja je otpadala sa pacijenata.

Oko 16h je počela da opada gužva. Kada je pala noć počela je ponovo. Do jutra sam pregledao 115 pacijenata.

Obuzdajte se u slavlju. Budite veseli ali to ne postižite pićem. Neko možda strada zbog alkohola koji vi unesete. Vatromete prepustite profesionalcima. Ne prejedajte se, tek treba da živite u ovoj godini. Ako ste pili uzmite taxi.

Ovaj tekst nije napisan da hvalim sebe. To nikako. Samo govorim o tome da neko radi dok se drugi zabavljaju.  Ja ne radim sada, radi neko drugi. Nisu važna imena. Ne traže oni pohvale niti tapšanja po ramenu ali makar imajte toliko poštovanja i razumevanja da ih ne ogovarate kada mislite da nisu uradili ono što vi mislite da je potrebno.

I ovaj put stavljam veliki zid, ogroman, kao onaj u Igri Prestola što ne dozvoljava da loše prodre, zid između onih koji rade svoj posao kako treba i onih ostalih koji samo brukaju svoju, ali i moju, profesiju. 

Ne, nisu svi isti, niti je većina loša. Loši to žele da mislite kako bi opravdali sebe.